Letnje noći na Zlatiboru moje mladosti bile su čarobne. Šetalo se najviše tri kilometra dugim putem od Palisada do tada zvanim “Partizanskih vodama”, u tom vremenu kada smo se stideli kralja.. Bila je to neka vrsta promenade, do neko doba noći taj deo Zlatibora bio je živ. Usamljeni šetači ili čitave grupe mladih. Tom promenadom najviše je bilo zaljubljenih, ali i ozbiljnog sveta sa decom, kao i staraca i dokonih žena, koje su stariji zvali “Čučkuše”, a mi mladi smo ih zvali “bakute snajperke”.
Predivno posebno prijatno je bilo ići noću, pod zvezdanim nebom, dok kroz borove svetlucaju brojne sijalice iz privatnih vila i vikendica. Ima u tome nečega čarobnog i jedinstvenog i u prirodi i u ljudima, nečega što samo ima Zlatibor, i u tome i jeste njegova prirodna snaga i lepota. Ne zna se da li su tu lepša jutra ili večeri. Svaki trenutak dana i noći bio nam je podjednako lep i sasvim je bilo normalno da Zlatibor leči melanholiju i nervozu, i tugu. U to vreme, s kraja šezdesetih i sedamdesetih, okolni bregovi između Partizanskih voda, tj Kraljevih voda, bili su prekriveni borovima i bilo ih je nekoliko desetina hiljada, koji su zasađeni tokom dvadesetih i tridesetih godina prošloga veka.
