Резервни пешадијски капетан Раденко Кутлешић рођен је 18. фебруара 1884. године у вишечланој породици сиромашних драгличких земљорадника Бјелоша и Славке. Још као дете, одрастајући уз родитељске скуте, одликовао се интелигенцијом, разборитошћу и природном бистрином, особинама становника планинског поднебља. Све поменуте врлине показивао је и у основној школи, коју је завршио у суседном селу Доброселици. Војни рок у трајању од 18 месеци одслужио је 1906/1907. године у 3. чети, 2. батаљона, IV пешадијског пука.
Са истом јединицом учествује у свим ратовима од 1912-1918. године. Смирен и разуман, нису га патриотске емоције доводиле у критичне ситуације, није дозволио да учини ниједан непромишљен корак. Сматрао је да у рату није довољна само храброст и јуначко срце, морали су се уважавати и други чиниоци, пре свега срећа. Командујући водом у IV пешадијском пуку очински се бринуо о животу својих ратника, али је истовремено захтевао од своје јединице да испуни све задатке постављене од више команде.
Један Кутлашићев занимљив дијалог са својим претпостављеним командантом мајором Деспотом Дамњановићем, вођен у предаху две борбе на ивенским положајима, дуго је био тема разговора међу његовим друговима.
– Господине мајоре, хтео би да нешто кажем, али немојте шта замерити. Ја мислим да не треба по сваку цену срљати у смрт. Боље је непритељски положај освојити и после два дана, ако ће бити мање људских жртава.
– Јеси ли ти, Кутлешићу, дошао овамо да ратујеш или да водиш политику.
– Ма, ја господине мајоре, тек онако велим…
– Има ко је задужен да о томе води бригу. Видим ја, Кутлешићу, да од тебе никад неће постати добар војник. Ти си рођен да будеш кмет у селу, а не официр.
Брзо је командант Дамњановић променио мишљење о свом потчињеном. На положајима села Ивена, ратници 3. чете ужичког пука посматрали су бугарску батерију, која се на раздаљини од једног километра споро кретала паралелно са српским положајима. Поднаредник Кутлешић приђе свом команданту и предложи:
– Господине мајоре дозволите да са својим водом нападнем ову бугарску јединицу.
– Како да их нападнеш кад је до њих све брисан простор!?
– Ништа не брините, седите и мирно посматрајте.
– Добро, Кутлешићу, нека буде, али ако и једном ратнику буде фалила длака са главе, теби ће фалити глава.
Остали ратници поседаше и знатижељно исчекиваху да виде шта је то Кутлешић смислио. Послатрају час бугарску батерију час Раденков вод који се прикрада да изведе напад. Нека злослутна тишина све више повећава бригу Ужичана за судбину својих другова. Наједаред се проломи страховит плотун долином и одјекну од околна брда. Засути бомбама и пушчаном ватром Бугари збуњено застају, погођени хицима падају по земљи. Настаје лом, лелек и кукњава. Војници виде да су упали у клопку, али су немоћни да било шта учине. Коњи се пропињу, њиште и кидају узде и амове. Падају мртви и рањени, неки бесомучно јурнуше из колоне и преврнуше оружја.
Бугарски војници губе контролу, никога не виде, а ројеви куршума лете им изнад глава. Довикују се, псују и издају наредбе, али кад схватише да не могу успоставити било какав ред, кренуше натраг да спашавају животе. На положајима Ужичана настаје одушевљење. Развој читавог догађаја посматрао је и мајор Дамњановић. Не кријући задовољство обрати се ратницима око себе.
– Слушајте добро шта ћу вам рећи. Спремнији је мој Кутлешић од сваког официра у 4. батаљону.
После овог подвига Раденко Кутлешић је произведен у чин наредника. У крвавој борби на Белој води, мајор Дамњановић му поверава команду над четом, одајући на тај начин признање његовим ратничким способностима. Нажалост, Раденко није имао среће да дуже остане уз своје ратнике. Већ у првој борби на овим положајима тешко је рањен и одмах пребачен у солунску болницу на лечење. Била је то трећа рана током седмогодншњег ратовања, али срећом све су биле без тежих последица.
У његовом ратном досијеу пише да је за храброст и пожртвовано држање, у свим борбама које је његова чета водила, одликован Сребрним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима, Златном медаљом за храброст Милош Обилић, Сребрном медаљом за храброст Милош Обилић, Албанском споменицом и Споменицом за Балканске ратове.
Кад је оружје заћутало, Кутлешић се вратио у своју Драглицу, за коју је судбински био везан. Како му је 1915. године отац умро, прихватио се његовог посла на окућници од 20 ари, 1 хектару зиратне земље, 2 хектара ливаде и пашњака и 5 хектара незиратне земље. Остатак живота проживео је у срећном браку са Војисавом Ђенић, у коме су рођена три сина: Радосав, Милисав и Милан и четири кћери: Радина, Анка, Стана и Добринка.
У војном досијеу пише да је живео часно и поштено, достојно највиших ратних одликовања које је стално носио на грудима. Помагао је све хумане и добротворне акције. Међу десетак добротвора, који су помогли подизање спомен чесме на Поповој Води, посвећене изгинулим ратницима неких златиборских општина, уклесано је и име Раденка Кутлешића. Витез са Ивена и Беле воде умро је 1933. године у чину резервног пешадијског капетана I класе.
