Пред Други светски рат Ужице је имало пуно двоспратних кућа, електрично осветљење, водовод, канализацију, неколико фабрика, веома лепу зграду Окружног начелства (Општина), Гимназију, Соколану, Учитељску школу (данашња Основна школа Душан Јерковић), три хотела “Палас”, “Златибор”, “Париз”, три биоскопа…
Сем старих мостова из турског времена, изгађена су два нова бетонска: мост “Краља Александра”, којим је ишао модеран пут преко Беле земље на Златибор, и железнички мост испод Старог града, са јединственим луком од 45 метара. Они су спајали обале чисте Ђетиње, која је протицала кроз котлину са свих страна опкољену благим или стрмим кречњачким брдима, која су са југозападне стране одсечена, веома стрма и висока неколико стотина метара надморске висине чинила клисуру, “кроз коју се, пенушајући са хуком, пробијала Ђетиња”.
Северозападна страна је доста блажа, по њој је било ливада и поља, воћњака, њива и забрана. Мање и веће шуме су разбацане на све стране, што је давало питом и пријатан изглед вароши и њеној околини. На тој страни иза вароши виде се усамљене сеоске куће на сред њива или “вире иза воћњака и забрана”. Околина Ужица је тада била веома различита, пуна промена. Кроз брда различитих облика, пружале су се плодне котлине поред реке и безброј мањих и већих узвишења. На северозападној страни су рушевине Старога града, који је сад био више тунела прокопаног због пруге, која је спајала Ужице са Сарајевом. Од Ужица до Сарајева имало је 99 мањих и већих тунела. Предео око пруге је за неке који су га описивали био веома романтичан, састављен од сплета врлетних стена, планинских дубодолина и шума…
