Ужички кошаркаши са професором Влајком су одлучили те 1951. године да побољшају услове за кошаркашки спорт у Ужицу. У Сали Соколане су скинули стари патос и поставили паркет. То је било значајно побољшање, више се није дизала прашина на одбијање лопте… Испред Соколане су ископали темељ за камен, преко кога је насута шљака, затим је нови терен поваљан. Кошеве, конструкцију и обруче су урадили мајстори из Ложионице. Онај стари дрвени кош је померен у крај платоа испред Соколане, за неке нове клинце, заљубљенике у кошарку.
У Вестима је забележено да је Током 1951. године Слобода победила Таково (32:40) и Гимназију из Смедеревске паланке (38:37) али су изгубили од чачанског Борца (19:39) и Слоге из Ранковићева, тј. Краљева. Наиме Краљево је током кризе са СССР-ом, крајем четрдесетих, променило своје име у Ранковићево, по најмоћнијем српском комунисти, не би ли се показало јединство народа и руководства, то је трајало само неколико година. Краљевчанима је успело 1954. да поврате и задрже чисто монархијски назив усред социјалистичке републике…
Кад су играли у гостима, ужички кошаркаши су путовали ћиром, ретко аутобусом, храну су носили од куће, било је то време заиста великог ентузијазма.
„Велика упорност професора Влајка Ковачевића увела је кошарку у наставу физичког васпитања, а то је веома помогло популарности кошарке. Ковачевићево командовање на клупи Слободе значајно је утицало на мотивацију и борбеност ужичких кошаркаша“.
Због те велике мотивације и борбености, године 1952, КК Слобода је победила на зимском турниру за прелазни пехар Црвене звезде, који је у организцији Кошаркашког одбора Титовоужичке и Кргујевачке области одржан 29. и 30. јануара. Учешће на овом турниру узели су Напредак из Крушевца, Будућност из Ваљева, Трстеник и Слога из Краљева, тадашњег Ранковићева. У финалној утакмици Слобода је под командом професора Влајка Ковачевића победила Слогу са 29: 26. У екипи Слободе играли су: Ђорђе Лазовић, Владета Глушчевић, Цоле Ивановић, Миодраг Зарић, Драгослав Мелентијевић, Драгољуб Вељовић, Коста Боровић, Милорад Мића Јоловић, Радисав Рако Суботић и Илија Тимотијевић. Најбољи су били Лазовић, Глушчевић, Ивановић и Зарић, а код Слоге Новчић. Тадашње новине су записале да је утакмицу добила промена тактике проф. Влајка. Он у другом полувремену мења тактику у одбрани у „квадратну зону“, која је била непробојна са брзим контранападима и прецизним убацивањима у кош. Тако је крајним залагањима остварена победа за историју. Играче је бодрила публика, која се показала као веома објективна, што до тада није био случај. Слобода је на овој утакмици наступила са подмлађеном екипом, тако да је на утакмици против Напретка играо млади Јоловић.
Новинари су написали да освајање првог пехара Црвене звезде у веома јакој конкуренцији највише говорило о борбености Слободиних играча. Новинар Драгиша Рашковић Рашкин, иначе популарни ужички фудбалер, написао је: „У Титовом Ужицу постоје добри услови за развој кошарке, после освајања купа „Црвене звезде“ на име бољег рада и снадбевања потребним реквизитима СК Слобода својој кошаркашкој секцији доделило је 20.000 динара“.
Следећу годину 1953. обележило је првенство сениорских екипа Трстеничког подсавеза у коме је играла кошаркашка секција Слободе, Шумадија из Крагујевца, Металац из Смедерева и Трстеник. У крајањем збиру постигнутих кошева, иако је изгубила од Ужичана, на првом месту је била Шумадија. Остало је забележено да је Миодраг Јоловић у борби за друго место, у последњој секуди постигао 40-ти кош кош за Слободу који су судије признале. Али мерилац времена и записничар, иначе функционер из Трстеника, поништили су кош, утакмица се завршила резултатом 39:38. Слобода је уложила жалбу КС Србије, али она није уважена, тако Ужичани нису успели да дођу до српске лиге.
Године 1954. у трци за пехар Црвене Звезде у Соколани играло је 8 екипа. Слобода се није прославила, победила је краљевачка Слога, која је у финалу са 39:38 победила Шумадију из Крагујевца. Организатор турнира уместо чачанског Борца који није дошао, формирао је екипу од чланова ДТВ Партизан, тако да је било 8 учесника. На крају ове године се догодио веома занимљив сусрет између Гимназије и Учитељске, у ком су победили Гимназијалци са 21:20. Одлучујући кош постигао је Рако Суботић, а уз њега су се блистали разиграни Глушчевић и Михајловић. То велико ривалство између Гимназије и Учитељске донело је чак и ноћне утакмице у дворишту учитељске школе са пуним гледалиштем.
Професор Влајко, сећајући се ужичке кошарке из педесетих година, је рекао: „Дуго времена је памћена тадашња игра Томислава Чанча Васиљевића, скок шут Томислава Дикана Михајловића, прецизне шутеве Гојка Турунџиловића. Добро искоришћене потенцијале Драгана Килијана и Мићуна Михајловића… Тадашња кошарка је била спорија али довитљива, духовита. Није било себичлука, тек касније је висина дошла до изражаја. Лопта је ишла около, а ко је био слободан шутирао је. Хватало се на ’контру’. Једно време је важила шема Лазовић на позицији центра, Глушчевић на беку или крилу, где је ишао Турунџиловић. У одбрани, Лазовић је био десно, а Васиљевић на центру“.
Године 1955, на Јануарском кошаркашком турниру у Соколани, Ужичане су предводили проф. Влајко Ковачевић, капитен Ђорђе Лазовић и Коста Боровић. Наступили су без тренинга и убедљивом победом над Борцем из Параћина (71:19) наговесили велики потенцијал. У Соколани се почетком фебруара догодила занимљивива утакмица између Гимназије и Учитељске школе. Уз урнебесно навијање публике победили су „гимназијалци“ (30:24). Најбољи играч на утакмици је био Александар Глушчевић.
Те године у дворишту учитељске школе напрвљено је игралиште на месту где су биле рупе и кречане. После копања, свој део посла је одрадио парни ваљак, а онда насута црвена шљака. Табле су биле дрвене, а конструкције је наручио неуморни професор Влајко Ковачевић, који се годинама борио да услове за рад ужичких спортиста буду што бољи. Постављени су и голови за Рукомет и мали фудбал. На новом терену прве утакмице су одигране у оквиру спорских сусрета школа. „Учитељци“ су победили екипу Гимназије из Горњег Милановца. Своју титулу првака „учитељи“ су потврдили титулом првака на Средњошколским играма на којима је учешће узела и школа ученика у привреди (ШУП) и Гимназија, док је Економска школа одустала после катастофално изгубљене утакмице са „Приведником“ тј. ШУП (2:39). Шуп је победио Гимназију са 59:29, да би учитељска школа са 51:32 била боља од „Привредника“. Гиманзијалци су победили учитељце са 14:12 што је било довољно за треће место. Први су били „учитељи“, други „ШУП-овци“. Све похвале за организацију турнира су отишле на рачун организатора, тј. професору физичког образовања у Учитељској школе.
Постојао је и кошаркашки терен у дворишту Гимназије са бетонским плочама, коштао је око 250.000 динара, отворен је 18. октобра тромечом кошаркаша Гимназије, Учитељске школе и ужичког Студента. У то време најбољи играч екипе Гимназије био је популарни Миленко Рогић Рога, касније Ужичанин познат као одличан инструктор и тренер смучања, по свом аутомобили фолцвагеновом двоседу „Кармен“, коме се отварао кров.
