Милан Јевтић је тих осамдесетих важио за предузимљивог Ужичанина. Отворио је на спрату позоришта прву “Уну”, по угледу на италијанске посластичарнице. Фотографије из фото колекције “Ужичанствено” су са самог почетка рада пре него је пристигао бољи намештај…
А посластица „на Театру“, као и других посластичарница 20. века, присећају се и Ужичани. Различитих укуса, те и различитих сећања:
Марија Трифуновић: Ни овом намештају ништа није фалило у то време. То је било веома популарно место за излазак нас, ни тамо ни овамо генерација…
Александар Богићевић: У посластичарници у хотелу први пут сам сазнао за нпр. „срнећа леђа“ и друге фенси колаче, осим тулумби, баклава, шампита, принцес-крофни и осталих “стандардних”. А кад је отворен Театар, први пут сам видео воћне купове и воћне салате (врло вероватно први пут и чуо да то постоји), и то је било штагод!
Александар Поповић: Срнећа – хотел, фрапе – театар
Јелена Луковић Еx Остојић: Зора – кифла, хотел – бомбица, театар – ледена кафа. И тачка. Евентуално сплит банана или мексико куп… Али пре свега осмех, радост, дружење, безбрижност, срећа, живот који се одвијао ту, очи у очи, пред нама и у нама…
Зоран Терзић: Опатија и погачице
Миљко Ћосић: И Зора – сутлија
