Žestoki Užičanin Mijaga (drugi deo)

1108

Milivoje Despotović Mijaga bio devedesetih godina veoma uticajan u Užicu i okolini. To što je Arkan bio za Beograd, to je Mijaga bio za Užice, neki savremenici kažu za čitavu Zapadnu Srbiju. Milivoje je svoj nadimak “Mijaga” dobio tokom svog dugogodišnjeg boravka u Italiji. Uglavnom je boravio u Milanu, a preko njega su se i ostali Užičani dokopali Evrope, neki su se i obogatili. U Srbiji se Mijaga družio sa poznatim imenima podzemlja kao što su Mikica Velimirović iz Čačka ili Bojan Petrović. Pored njih, Mijaga se družio sa vođom Zvezdarskog klana, Sredojem Šljukićem Šljukom, ali i sa Voždovčanima. Bio je prijatelj sa donom Boškom Radonjićem.

Po svemu sudeći, sa Arkanom se verovatno nije lično poznavao, ipak, znali su veoma dobro jedan za drugog. Kada je Mijaga jednom prilikom sedeo sa prijateljima u Beogradu u jednom restoranu u centru, rekao im je jednu važnu informaciju: “Je li bre, da ne zaboravim. Je l’ može neko da dođe do Željka i kaže mu da se pazi, jer hoće Bosanci da ga ubiju…” Iznenađeni su ga pitali otkud mu to. Ražnatović je u to vreme bio na vrhu piramide beogradskog podzemlja i kada niko nije smeo i mogao bez procedure da mu priđe. “Vi znate da ja retko grešim i da do mene dođu svakakve informacije, a Drina je blizu… Trebalo bi neko da ga upozori”, rekao je tada Mijaga. Nakon ovog razgovora, Mijagini prijatelji iz Beograda su razmišljali šta da rade: “Ako je ovo tačno, greh bi bio da mu ne kažemo”, rekao je jedan. “Ali i da je tačno, znaš kakav je Željko! Ne bi nikog živog pustio da ode, a da mu ne kaže otkud mu ta informacija i da li je istinita. Kako se onda upustiti u to kad Mijaga nije znao ništa konkretnije da kaže. Zamislite šta to znači doći kod komandanta i reći da mu se sprema ubistvo, a da ne znamo ništa konkretnije o tome. Bolje da se ne petljamo u to i da sebi problem pravimo”, rekao je drugi.

Sam Mijaga nije uspeo da upozori Ražnatovića jer je ubrzo ubijen te ’98. godine, a Arkan godinu i po kasnije. Ubio ga je Dobrosav Gavrić iz Loznice. Tu odmah preko puta, sa druge strane Drine je Bosna. Nisam siguran da li je Gavrić odgovarao za ubistvo Ražnatovića i njegovih prijatelja Mandića i Garića u Interkontinentalu 2000. godine.

Mijaga sa Gluščinom sestrom Milicom u društvu Boška Radonjića – Bola Bulja
Mijaga sa Gluščinom sestrom Milicom u društvu Boška Radonjića – Bola Bulja

Evo anegdote vezana za Mijagu koju je ispričao Predrag Ciganović, u to vreme šanker u kafiću “Akvarijum”:
“Dešava se radnja u Akvarijumu, koji je u tom momentu držao Aca Radivojča. Jedno nedeljno jutro, ljudi u kafiću sede, piju jutarnju espreso kaficu sa đusom, ulazi Mijaga sa ekipom Milija Lukić, Boco, Glušča, Boroš, ne znam ni ja ko još, bejahu međ njima, elem, svi drugi koji su bili tu po lokalu izlaze iz lokala, plaćaju, užurbano odlaze… Zaseda Mijaga u separeu ispred šanka u kome ja radim, naravno to se ne pita već se kuvaju espreso kafe, sipa se mala kisela ili ti mali đus, Mijaga vadi vagu malu za merenje i kesu zlata, što prstenja, što narukvica itd. Svaki prsten meri i govori koliko koji vredi i toliko da se proda, svakome od svoje ekipe deli da se to proda. U meuvremenu mu ispada jedan prsten i zapada za separe, koji je nemoguće pomeriti osim kad se bude lokal selio da se razvali ceo separe i tada se mogao prsten uzeti. Kaže pokojni Mijaga ok, neka ga, ko ga jebe, ko ga nađe neka mu, nek zaradi. I naravno, kada se zatvarao Akvarijum, Aca Radivojča je našao prsten.”

Evo još jedne priče koja je vezana za Mijagu, koja mi je pritigla mejlom, ali je pošiljalac želeo da mu ne pominjem ime:

“Jedan seljak iz jednog sela iz okoline Užica imao je bolesnu ćerku, koja je morala da ide na operaciju u Rusiju. Bio je gazda, imao je i imanja i stoke, ali toliko živog novca nije uspeo da skupi. Ode kod jednog, tada poznatog užičkog zelenaša i zaduži se sa nekom klempa kamatom na 2 godine. Vrati se kući i 7 dana kasnije pošalje dete na lečenje.

Operacija prođe u redu, ćerka na oporavku, kad mesec dana kasnije zvoni telefon. Zove ga dotični zelenaš i kaže kako mora što pre da mu vrati novac, pošto pare nisu njegove nego Mijagine, i ovaj ga zvao da ih vrati nazad. Mijaga je u to vreme bio alfa i omega u Užicu i okolini i zelenaš je namerno pomenuo njegovo ime da bi uplašio čoveka da odmah plati. Čovek počne da kuka kako ne može tako brzo da skupi pare, kako je već vratio jednu ratu na vreme i ostale će mu platiti na vreme. Međutim, ovaj ni da čuje, kaže da je Mijaga zvao i pretio da će doći njemu na selo, zapaliće mu kuću i štalu. To je naravno bila izmišljotina. Čovek i dalje govori da nema pare, a zelenaš mu kaže da je on dobar sa drugim zelenašem, da ide kod njega da pozajmi, pa da mu donese. On ne vidi drugi način. Ode mučenik kod njega, pozove se na prvog zelenaša. Ovaj kaže: Zvao me je, nije problem, ali ja ne mogu da ti dam na 40% kamate već moram na 60. Šta će čovek, pozajmi i odnese onom prvom pare. Tri meseca kasnije, ista priča, drugi zelenaš zove, preti, kaže: Dolazio Mijaga, zavrtao uši, nađi pare što pre, ne zanima me kako! Čovek mu kaže da je razglasio po selu da prodaje livade, vratiće mu pare, samo dok nađe kupca, ali jok! Predloži mu drugi zelenaš da ode kod trećeg, jeste velika kamata, ali može odmah da mu da pare da isplate Mijagu, pa će u međuvremenu valjda prodati nešto zemlje da ga isplati.

Ovaj, šta će, ode u „Desetku“, sedne za sto, naruči piće i pita konobara kako može da kontaktira Mijagu. Mile, sedeo dva stola od njega, čuje to, ustane i pita što ga traži. Čovek sav slomljen počne da objašnjava šta je bilo, dete mu se oporavlja, sve pare do zadnjeg dinara će mu vratiti, samo da proda nešto zemlje, moli ga i kumi samo da mu da vremena. Ovaj kaže: „Sedi tu, popij piće i smiri se“. Zovne dvojicu svojih klinaca koji su bili tu, da im ključeve od kola i pošalje u to selo da se raspitaju o čoveku, je li tačno sve što priča. Oni odu, svrate kod par ljudi, između ostalih i kod jednog rođaka Mijagine prve žene i svi im kažu da je čovek pošten, imućan, ali se eto zadužio kod nekih zelenaša zbog ćerkinog lečenja. Vrate se oni u Desetku i ispričaju Mijagi koji je još sedeo sa ovim čovekom. On ga pita od koga je prvo pozajmio pare, on kaže ime. Mijaga ustane, ode do šanka, uzme telefon, okrene ga i kaže: „Čuo sam da si neke moje pare pozajmio nekom čoveku, evo čovek je došao kod mene u Desetku i vratio sve do poslednjeg dinara, tako da nemoj više da ga dužiš, i spusti slušalicu. Vrati se za sto i kaže: Idi prijatelju kući, nek ti je ćerka živa i zdrava i javi mi se ako te neko opet bude zvao za te moje pare, i da mu broj „Desetke“.

Čovek se ceo život kleo da mu je Mijaga pomogao kao niko u životu, pokojni je sad, ćerka se udala i osnovala svoju porodicu.“

U međuvremenu, u Užicu stasali su neki novi klinci koji su rešili se suprotstave Mijaginim pravilima koje je uveo u užičkom podzemlju, između ostalog da nema droge . Njih dvojica su se rešili da to urade javno. Dejan Nenadić iz Užica, uradio je to iz lične osvete, ali nije uspeo u nameri. U oktobru 1995. pucao je u Mijagu na terasi picerije “Desetka”, ali ga je samo ranio u šaku. U pucnjavi je ranio Gorana Pavlovića, koji je sedeo za istim stolom i slučajne prolaznike, Igora Simeunovića (svog rođaka) i Branka Drobnjakovića. Nenadić je osuđen na 4 godine zatvora.

Mijaga sa suprugom
Mijaga sa suprugom

Drugi je bio Stevan Raković zvani Koreja, koji je u svojoj nameri uspeo 1998. godine. Osim sitnih krađa, nije imao nikakvo ozbiljnije delo u kriminalnoj biografiji. Pre Mijaginog ubistva Koreja je neko vreme boravio je u Italiji, a svoj dosije otvorio je i zatvorio takoreći u istom danu. Da li je njegov motiv lična osveta, ili organizovan plan, ili je jednostavno hteo da bude “onaj koji je ubio Mijagu”, nikada se nije saznalo. U štampi je pisalo:
– “U noći između petka i subote, oko 3,30 časova, u diskoteci “Bi-bap”, prvog među užičkim žestokim momcima Milivoja Despotovića Mijagu (42) ubio je dvadesettrogodišnji Stevan Raković Koreja iz Užica. Tom prilikom, Raković je teško ranio Despotovićevog sestrića Gorana Sinđića Sinđu (32) i Vericu Tomašević (20)”. Sinđa je kasnije preminuo u bolnici.

Prateći novinske isečke iz tog vremena nisam našao ništa jasno o okolnostima pod kojima je zatim ubijen i Stevan Raković Koreja, a njegovi motivi da puca u Despotovića su i dan danas potpuna nepoznanica.

Te noći Mijaga je sa svojim društvom došao u diskoteku koja je, kao i obično, bila puna. Seli su na galeriju, a oko pola sata kasnije tu se popeo Koreja. Ispalio je sedam hitaca iz svog pištolja, pet u Mijagu, a po jedan u Gorana Sinđića i Vericu Tomašević. Svih pet hitaca pogodilo je Despotovića, i to: u vrat, u levu ruku, tri u grudi (jedan pravo u srce). Goran Sinđić je zadobio prostrelnu ranu grudnog koša, a Verica Tomašević je pogođena u nadlakticu leve ruke.

Među posetiocima Bi Bapa nastala je panika. Izjave brojnih svedoka nisu mogle da daju odgovor ko je i kada ubio Stevana Rakovića Koreju, čije je telo, sa smrskanim licem, nađeno kod izlaza diskoteke. Policija je sumnjičila trojicu za to ubistvo: Miliju Lukića (50), Vasilija Brkovića Vasketa (27) i Slobodana Markovića (28). Na optuženičku klupu je seo tada samo Lukić, dok su druga dvojica bila u bekstvu. Njih je sud teretio: “da su u noći između 3 i 4. aprila ’98. godine na vratima diskoteke „Bi-bap” u Užicu sustigli Rakovića, oborili ga na pod i onda gazili i šutirali, nanevši mu smrtonosne povrede. Raković pokušao da pobegne, ali je u diskoteci u kojoj je bilo oko 300 Užičana nastala panika, jer su svi pokušavali da pobegnu kroz uzana vrata koja su ubrzo zagušena, pa je Raković ostao unutra i brzo je sustignut. Njegovo telo nađeno je u lokvi krvi.

Lukić je pred sudijom poricao bilo kakvu vezu s ubistvom Rakovića. Lukić je ispričao da je u vreme obračuna bio pod dejstvom alkohola, da je spavao i da je s Rakovićem došao u kontakt jedino u bolnici, gde je ovaj prenet. Lukić je rekao da je u besu prodrmusao Rakovića, nogom udario u krevet i da su tada na njegovim rukama i obući ostali tragovi njegove krvi.

Saslušan je i Vladan Raković, otac ubijenog Stevana Rakovića. Ispričao je da je između njegovih sinova i Despotovićevog društva i ranije bilo nesuglasica i da je na njegovog sina Stevana još u Italiji nožem nasrnuo Slobodan Marković, a da je njegov mlađi sin dobio batine u diskoteci „Bi-bap” u Užicu. Saslušani svedoci su uglavnom ispričali da ništa nisu videli i da su, kada je počela pucnjava, u strahu sagli glave i našli se na podu.