Било је и у старом Ужицу бицикала. Бориша Радовић их је издавао на сат 4 динара. Бицикле је издавао и Божо Ристовић. На фотографији Илије Лазића и бојанки Зорана Домановића, налази се један од Ужичана тј. државних службеника, са својим бициклом, а фотографију сам изабрао зато што се изузетно види како су изгледали бицикли у времену између два рата. У Ужицу боље стојећи грађани први су имали бицикле, које су користили приликом одласка на краће излете, махом у Аду. Неки од старијих Ужичана су оставили сведочења да су чланови ужичког бициклистичког клуба ишли на “дуже туре” у суседна места, где су одржаване приредбе.
Pierre Michaux је такође био човек испред свог времена и први је, заједно са својим сином Ернестом, започео са производњом бицикала на педале. По некима је он чак и изумео концепт са педалама монтираним на предњи точак, који је био великог пречника. У Београду је 1884. године основано Прво српско велосипедско друштво. Један од првих који је набавио “велесипед” у Ужицу био је Петар Ћеловић. Не зна се тачан датум када је у Ужицу формиран бициклистички клуб, али постоји податак да су његови чланови 18. јуна 1904. били: Срећко Кондић, бравар, Владимир Савић, Гвожђарки Трговац, Драгомир Дрндаревић, кројач, Милош Ђоковић Кројач, Петар Пржуљевић, трговац, Јован Ристовић, кафеџија и Петар Ћеловић, сајџија и јувелир, председник клуба. Бициклизам тако има велику традицију у Ужицу са својим великим могућностима за рекреацију, такмичења, уопште спортске изазове. И дан данас постоје удружени бициклисти. Ужичани слично размишљају као и преци, праве бициклистичке стазе, чак и карте за безбедну вожну кроз природу и на улицама.
Ужице је било прави мали рај за пешаке, који су могли спокојно шетати посред улице и на средини раскрсница, сат разговарати, а да их ни једно возило не узнемири. У главним улицама појавио би се ретко који фијакер, па је кочијаш викао отегнуто „хооп“, упозоравајући тиме безбрижне пешаке да му отворе пут. Ужицу су пешаке прво узнемирили велосипеди, против којих су стари огорчено протестовали. Остало је записано да је публика избатинала неопрезног бициклисту, који је мало брже возио.
Замислите у томе идиличном свету појаву кола без коња, први аутомобил. Какву је пометњу унео први ужички шофер, Саво Радовић, који је обезбедио вечност на Лазићевој фотографији и такође бојанки Домановића, када је у Ужицу провозао аутомобил енглеске хуманитарне мисије.
Пошто се човек навикне на све, тако су се брзо Ужичани навикли и прво на бицикле, a затим дрекаве моторе и аутомобиле и на смрдљиве мирисе, који су остајали иза њих.
