На месту где се секу Доситејева, која води од кеја на Ђетињи и, сада, Краља Петра, некад Вите Пантовића, данас, јула 2002. године, налази се рашчишћен плац на коме су нови темељи неке зграде и потпорни бетонски зид с горње стране, а на њему још стоји бунар на чекрк, са ланцем и девеним сандуком са настрешицом – остатак времена кад још Ужицу није било водовода. Тај стари бунар ту на најсунчајнијем делу Ужица подсећа на неко време, на пролазност, изазива радозналост. Алексанра Николић је ублажила радозналост о тој тајанственој кући на раскрсници: “Обећала сам да ћу ти рећи о кући на раскрсници Доситејеве и Краља Петра. Кућа је породице Синђелић. Живеле су у њој три неудате сестре – Брана, Лепа и Зока. 1933.год. Лепа је родила сина Милчета, који је био судија у Ужичком суду. На жалост Милче се није женио, није имао потомство, и после његове смрти не знам ко је наследио кућу. На месту куће данас је зграда, и искористили су воду из бунара за грејање станова.“
„Ту где је данас Студеничка улица на Росуљама, између пута према Јеловој гори и Каменог корита, налази се столарска радионица тишлера Радослава Кутлашића. Пре рата је била ливада и шљивак, ту је он некад орао и сејао кукуруз, а највешим делом је било засађено детелином. Власник чича Јеврем, који се за време аустроугарске окупације ту доселио, и његова баба држали су краве и продавали млеко. Јеврем је био познати особењак, може се рећи тајанствена личност овога дела града. Када би се неко појавио у његовој близини, он би нестајао као да је у земљу пропао. Код њега је становала породица Николе Кутлашића у некадашњој брвнари, коју је донео из Стубла, када се због школовања деце преселио Ужице.”
Тада на Каменом кориту било је само неколико кућа: Раша Рашковића, општинског службеника, Стевана Ковачевића, чича Јеврема, који су иако су живели у блиској ужичкој периферији бавили су се пољопривредом. А источно од Студеничке на брежуљку је дуго живео и доживео преко деведесет година дугогодишњи предратни брица и послетратни директор биоскопа “Златибор” Бране Јевремовић, звани Ћуран. Ту где је официрска зграда, тачније где је паркинг простор, била је “Шејхова џамија”, зато старији Ужичани овај део града и даснас зову “на џамији”. Место је било живописно, са плитким и сррмим увалама којима су текли поточићи, који су се сабирали код Каменог корита, где су Ужичанке из овога краја белиле платно. У овом делу града многи су “држали станаре”, па је одавде “изашло” доста трговаца, учитеља, књиговођа, чак и генерала.
У овом делу Ужица у турско доба ту су биле баште, доста стабала воћа, највише шљива, џенарика, ораха, крушака, јабука, трешања, вишања… Сада ту има преко стотину кућа, продавница до којих се тешко прилази због мноштва паркираних возила. Пред Други светски рат најлепша кућа на “Џамији”, или, Каменом кориту је била кућа Јованке и Драгутина Пантелића, полукружна са широким тротоаром, са степеништем и три улаза. У дворишту је била велика кајсија која је, када сазри, мамила децу из тог краја. Око чесме “Камено корито” у то предратно време увек је било много деце, ту би се освежавали прскајући се, чак и по зимском времену, ту су “певали, играли, прали крпице, пили воду, и кад нису били жедни”… Из чесме је вода стално текла. Перо Морава Дикан, човек средњих година долазио је свако јутро, умивао се и редовно прао косу, без обзира на годишње доба, “и зими као и лети, па би му се глава испаравала као да се димила док га пролазници радознало гледају”, а деца се дивила његовој упорности, “знали смо да је сиромах и то је тај његов поступак чинило још магичнијим”.
Једно од највећих имања на “Џамији” је било Радомира Рашка Рашковића. Његов отац Миладин се Ужице доселио из Црне Горе, тачније на Татинац, последње деценије деветнестог века. Са женом Анђом је имао седморо деце. Можда за Ужичане његово најпознатије дете је дугогодишњи технички уредник “Вести” Драгиша Рашковић Рашкин, познат по својој љубави за мали фудбал. Радомир је рођен 1901, школовао се толико колико су ондашње просветне могућности биле, постао је ужички општински деловођа, секретар. Пре тога је радио у Буарској општини. Када је материјално ојачао, купио је имање изнад Каменог корита, које је годинама докупљивао, проширивао. Касније је било познато Рашковића имање на Пори. Велико имање, под кукурузом, велики воћњак, богато домаћинство, стара кућа на Каменом кориту, у приземљу земљани под набоја на спрату под од црвене цигле, кућа, када је Радомир купио је имала близу сто година. Испод куће велики подрум, огромне каце у које се силазило помоћу мердевина. Домаћин Радомир би најчешће седео на веранди изнад куће, одвојеној и покривеној виновом лозом, за дугашким славским столом. Редовно је читао “Политику”. Ту су га посећивали пријатељи комшије и бројне муштерије којима је писао молбе, жалбе, тужбе, захтеве одговоре на притужбе што је добро наплаживао. Био је цењен човек. У хотелу “Златибору” је имао свој сто, где се састајао са пријатељима. Испред куће је било лепо урежено двориште, каскадно калдрмисано, каменим белуцима, између којих је растао пркос. Између каскадних стаза настајала је зараван, па опет стаза, па опет зараван. Кроз двориште је текао поток са великим виром на крају. Испред куће је био бунар. Иза бунара салаш са кукурузом и понеким д`жаком ораха. У врху имања огроман орах. Око имања Рашковића Радомира биле су посађене вишње. Била је то необична ограда, ограда од вишања. На имању разно воће у дворишту штала са кравом чадуљом и свињарцем, кокошињцем и другим домазлуком.
