На Солунском фронту Љубомир Ршумовић је био храбар до неустрашивости, дрзак у смелости, док је мржњу и презир према бугарским војницима јавно испољавао. Те особине старешинама нису могле остати незапажене, заправо су га препоручиле да буде примљен у бомбашко одељење при својој јединици. Био је учесник у борби када се од читаве чете спасило само 13 ратника, из једног бомбашког двобоја изнео је тешко рањеног Пана Стопића, на позив Бугара није се предао, личним јунаштвом је успео да спасе своју опкољену десетину. Сви су се чудили толикој храбрости, а најбољи другови често саветовали.
– Ти си, Љубомире, јединац у оца. Што се, болан, толико истрчаваш. У какве сулуде окршаје срљаш, да сто глава имаш, до краја рата ниједну не би сачувао.
– Имам ја за то посебан разлог. Мој отац Владислав борио се против Бугара на Сливници. Кад се рат завршио и ратници вратили кућама њега није било. Укућани су мислили да је погинуо, ожалили га и давали му парастос. Али баш тога дана јавише да је стигао у Ужице. Био је без ноге. Причао је да му је бугарска граната одбила ногу и да су га спасили руски лекари у Софији. Гледајући неспособног оца у моју детињу душу усадила се мржња према Бугарима.
Пред почетак напада француске и српске артиљерије на бугарске положаје, регент Александар је од официра IV пешадијског пука тражио да одаберу храбре и способне људе који ће преобучени у бугарске униформе кришом ући у њихове положаје и лоцирати главна упоришта. Командант је без размишљања позвао Љубомира Ршумовића и још двојицу бомбаша и објаснио им шта захтева врховни командант. Разумели су ратници шта им ваља чинити, али промућурни Златиборац је сумњичаво вртео главом.
– Ршумовићу, теби изгледа нешто није јасно?
– Све је мени јасно, господине капетане, само ме једна ствар брине, како ћемо се ми овамо вратити? Кад нас наше страже виде у бугарским униформама побиће нас као зечеве.
– Нека те то не брине, стражари ће на време бити обавештени о вашем повратку.
У први сумрак кренула је одабрана тројка и на циљ стигла кад је мрак већ био овладао шумарком. Опрезно су пузили док нису прошли двојицу бугарских војника на мртвој стражи. Не изазивајући никакву сумњу, разгледали су утврђења и видели распоред артиљеријских оруђа. Потом је Љубомир оставио своје другове скривене у један заклон и опрезно се прикључио колони која је ишла да са казана прими вечеру. Кад дошао на ред, кувар му је у порцију сипао пасуљ, дао парче хлеба после чега се незвани гост полако извукао из гужве. Група одважних ратника опрезно је напустила положаје и брзо се изгубила у мрачној ноћи. Љубомир је сутрадан команданту показао план непријатељских положаја са уцртаним главним упориштима и похвалио да су га Бугари почастили вечером.
Када су после неколико дана наши ратници прелазили преко тих положаја, поред уништеног оружја и војне опреме, раскомаданих бугарских тела наишли су и на један гроб на чијој крстачи је било исписано име, а испод њега следећи текст: “Овде лежи командант, који храбро погибе за своју отаџбину”. Један ратник ишчупа крст и изгази га ногама уз псовку:
– Матер ти јебем, зар је ово твоја отаџбина.
Љубомир Ршумовић је рођен 3. новембра 1894. године у Љубишу. Отац Владислав и мајка Јефимија, рођена Богићевић, били су сиромашни земљорадници, али су невоље настале када се отац после Српско-бугарског рата вратио као инвалид и био онеспособљен за многе пољопривредне радове. То је био разлог да Љубомир после другог разреда напусти школовање и преузме део послова. Када је 1914. године извршена мобилизација, ступио је у 3. чету 2. батаљона IV пешадцског пука. После учешћа у дринским и колубарским операцијама прешао је дуг пут преко Албаније, Крфа, Алжира и Туниса, али је на време стигао на Солунски фронт.
Најтеже тренутке на овом путовању доживео је на албанској Голготи. Са два друга данима је био без хране, јер су потрошили и новац и дукате. Глад их је натерала да се довијају како само Ере знају и умеју. Пред једном кућом Арнаутин је за пушку нудио да узму од хране шта пожеле. Знали су да чим окрену леђа, метак следи у потиљак, али су ипак пристали. Напунили су пуне торбе хлеба, белог мрса, сувог меса и кренули. Кад су одмакли двадесетак метара домаћин напуни пушку, нанишани, али она само шкљоцну. Поче претити и тражити да врате храну, јер је оружје неисправно. Три другара се заједљиво насмејаше и продужише пут пуних торби. Касније су причали како су насамарили Арнаута, иглу на пушци толико су скратили да није могла ударити у капислу.
Од одликовања каплар Љубомир Ршумовић је добио Сребрни војнички орден Карађорђеве звезде са мачевима, Споменицу за уједињење 1914-1918. и Албанску споменицу.
За ратни досије дао је следећу изјаву: “У 3. чети, 2. батаљона, IV пешадијског пука Стеван Немања за одликовање сам предложен за личну и осведочену храброст у свим борбама од 1914. године до демобилизације, а нарочито у окршајима Солунског фронта, где сам био у бомбашком одељењу и сваки задатак у потпуности извршио”. У борби на Рововским косама 2. марта 1917. године рањен је у леву ногу, због чега је често осећао јаке болове.
После демобилизације код куће је затекао тешко стање. Отац неспособан, мајка стара, две сестре умрле од шпанске грознице, имање запуштено, патило се због глади и немаштине. Љубомир се оженио са Станицом Смиљанић, која му је подарила три сина: Радована, Мирка и Маринка. Морао је засукати рукаве да деци обезбеди будућност, срећнију него што је његова била. Осим земљорадње, одлазио је по градовима Шумадије и продавао луч или га мењао за жито. Сналажљива супруга обезбедила му је бољи посао. Скупила би неколико качица сира и кајмака, које је Љубомир продавао ужнчком трговцу Ћиру Јојићу. Са овим новцима, очевом инвалидом и својих 100 динара месечних примања на име Карађорђсве звезде, успео је да у Пожеги купи две њиве и уврсти се у ред добростојећих домаћинстава.
Умро је 1966. године у Љубишу.
