Прву праву, под именом „Здрављак“, ужичку посластишарницу порески је пријавио мој деда Витомир Ковачевић пекар – посластичар са „кифлаџијским занатом“. Тако се звао тај занат, који је, током проведених 4 године у Ваљеву, завршио биће 1908. године. Прво је држао пекару ортачки са братом на Доњој ужичкој Чаршији, а онда 1912. године је отишао у Балканске ратове и Први светски рат, из којих се вратио 1918. године. Поново је отворио пекару и направио кућу на кеју, у исто време кад је грађен и железнички мост у данашњој Омладинској улици. Посластичарницу „Здрављак“, чије традиционално име је до скора носила Гудурићева пекара и посластичарница, данас и продавница, у Блоку Ц, отворио је на Главној улици, у локалу који је био у близини данашњег Ускоковића пролаза, на половини двадесетих година 20. века.
У Историјском Ахиву Ужица записан је податак да су у Ужицу 1939. године године имали посластичарске радње Витомир Ковачевић, Драган Доневски, Шеадин Асановић. Тада су ужички посластичари у просеку највише правили и продавали: баклаве, тулумбе, кремпите, шампите, сутлијаш, бозу, лимунаду, пецива, славске колаче. У „Здрављаку“ мога Витомира постојао је сладолед, а продавао га је и по граду у специјалним колицима, на радост деце. Уз здрављак преко пута Малог парка је постојала је испостава „Здрављака“ – киоск, у коме су се продавала „луксузна пецива“, посебно „путер кифле“ итд. О њему је бринула моја баба, Марија Ковачевић. Тај киоск је остао у лепој успомени бројним генерацијама из ужичке гимназије, који су ту куповали ужину.
У посластичарници Душана и Милице Димитријевић, преко улице на Главној улици, код Палате Ткачке радионице, студенти и добре муштерије могли су да добију колаче итд на вересију. Посластичарница власника Драгана Доневског „Зора“ је испратила у живот бројне генерације Ужичана. Доневски је дошао у Ужице пре Другог светског рата из Македоније и отворио радњу на месту где се данас налази Хотел „Златибор“. Непосредно после рата „Здрављак“ је деда Витомир, као убеђени комуниста, дао на управљање држави, а он је отишао да буде матичар у Општини. Доневски је отишао у завичај, али се вратио 1953. у Ужице и на углу улице Страхињића Бана обновио радњу. Од тадашњег директора Гимназије добио је дозволу да своје производе продаје у просторијама школе. Из некадашње „Зоре“ настале су три посластичарнице 2001. године, мислим да и данас раде: „Зора“, „Зорино унуче“, „Зора 53“, које су се прилагодиле потребама данашњег времена, али су задржале и некадашњу посластичарску понуду.
Доста Ужичана се и дана сећа Петра Петровића, који је такође дошао из Македоније и држао посластичарницу „Нада“ на Главној улици од 1944. до 1968, до почетка градње стамбеног блока „Златибор“, баш преко пута „Градске куће“.
У сећању Ужичана остале су посластичарнице „Јадран“, која се налазила са десне стране, где је данас „Ускоковићев“ пролаз и „Опатија“, исто на „Липи“, које су престале са радом када су рушене куће где ће се гадити блок зграда „Липа“ седамдесетих година 20. века.
Почетком деведесетих отворена је „на Театру“, хол Народног позоришта, кафе посластичарница „Уна“, која је крајем исте деценије премештена у улицу Страхињића Бана. Кафе посластичарница „Арт“ радила је до 90-их на галерији биоскопа „Партизан“.
И продавнице „Слоге “ и „Гудурића“ имали су у склопу својих објеката посластичарнице добре мајсторе посластичаре. Ужичани данас воде сладак живот (извињавам се ако некога не поменем, посластичарница –пекара много, а ја само један) у „Зори“, „Даниви“, „Уни“, слично се догађа и у кафићима „Скала“, „Зицер“ „Скандал“ и ко би га знао где још.
