После отварања Трга, у Титовом Ужицу никада више неће бити исто. Сви су желели да виде Трг. Ужице од патријахалне вароши постаје туристичко место, веома брзо се дуплира његово становништво. Породице које су живеле на Житном пијацу деценијама и занатске радње су расељени. Још заставе поводом свечаности отварања Трга нису биле поскидане, а воловске запреге су стигле. Неки нови битни људи изникли из партизанске борбе и радничке класе, оних истих које су ту ти исти партизани после рата дотерали пушкама у фабрике.
После завршетка Трга “Партизана”, почело је мешање урбаног и приграског. Старији се нису мењали, живели су у самом центру града, тешко су мењали своје приградско – сеоске навике. Млади су их одмах одбацили и назор прихватали нове поткултурне трендове. Све је то изгледало помало смешно, али нови менталитет и начин размишљања се рађао у “Титовом граду”.
У то време, када се кретало кроз Ужичка села, веома често су се чуле песме како су их звали ”на глас” или ”на вик” и одјекивале су планине око Ужица, којима су у двостиховима разговарали чобани, косачи и жетеоци, са једног брда на друго или на свадбама, мобама, саборима, вашерима. Емиграцијом становништва у град, у Титовом Ужицу су се ове песме могле често чути у граду, нарочито после завршеног посла на градилиштима и рабаџијским колима, када су враћани радници са посла, у дивљим насељима на периферији и у приградским кафанама. Ужични су овај начин певања прозвали “соло рабаџијски”. У кафанама у центру града овај начин певања је био најчешће забрањен, па је уз упозорења „забрањено лупање“ стајало и “забрањено соло рабаџијско певање из вика”.
