… Усред тог пакленог кркљанца на Врапчем брду код Лазаревца, дотрча капетан до моје друге чете, другог батаљона и пита: „Има ли кога, јунаци, ко би ућуткао онај митраљез! Ено, онај, лево… поби нам људе… Не да ока отворити… Не могу никог да одредим… Тражим добровољцe…
… Јавим се: ја ћу, кажем, пузићу до њега и засућу га бомбама… Командир ме одмерава, као да ме не познаје. Пита: „ Јеси ли ти Василије?“ Јесам, кажем, ја сам, Василије Скоковић. Спреман сам да окушам срећу, па шта Бог да… Пита ме потом командир колико имам бомби. Ја кажем две, а он ми додаје још једну и каже да ће одмах обавестити о томе команданта пука Ђорђа Радисављевића…
… Војници унаоколо ћуте. Диве ли ми се, или ме жале? Митраљез сипа убитачну ватру. Не губим време… Знам: све што више одлажем – омогућујем Швабама да косе наше људе. Кренем… Две бомбе ми у џеповима, једна у рукама… Потрчао сам спроводницом… Рафал само коси. Чекам погодан тренутак да се мало придигнем и бацим бомбе. Знам само једно: не смем да промашим… Морам тачно да одмерим одстојање. Могу да погинем, могу да ме искомадају, али пре тога морам да уништим тај митраљез…
… Али, дошао је тренутак… Митраљез ћути, послуга мења реденик… Подигао сам се, бацио једну за другом три бомбе, а затим се у скоковима вратио у ровове… Ту сам сачекао експлозију… Па онда јаук и лелек Шваба. После се све утишало. Али, није ми то довољно, јер Шваба има као плеве, доћи ће други, запосешће овај исти митраљез, па ће онда да нас туче…
… Зато одлучим да се вратим… Борба само трешти, а ја се упутим ка митраљеском гнезду… Испред њиховог рова је велико дебло. Скотрљам се у ров и видим једног Швабу, пресамитио се и кркља… Не дирам га, оставио сам га у милости божјој, а митраљез упртим на леђа, па назад међу своје… Како су ме само дочекали! А ја ништа: као да сам учинио обичну ствар. Па и јесте обична… Тек после неколико дана схватио сам да то није баш било обично, јер зашто би за обичне ствари давали Карађорђеву звезду са мачевима…
… Ни сам не знам у колико сам битака учествовао. Ко би се тога сећао после толико година. А ја сам био војник по струци, завршио сам подофицирску школу и догурао сам до капетана прве класе…
… Лако је то било са пушкама и митраљезима. Гађаш, па кога обориш. Али, ово на Чегањској коси је нешто друго. Овде се иде на бајонет, па ко кога прободе… У једној рупи коју је направила граната, гледам како се два човека гушају. Не видим у мраку ко су, не разазнајем лица. Наједном, чујем глас свог војника Живојина: „Наредниче Василије, спасавај, ‘оће Бугарин зубима да ме закоље…”. Не смем да пуцам, бојим се да не убијем свог војника, него кундаком…
Василије Скоковић живи у селу Горјанима код Титовог Ужица. Осим Карађорђеве звезде са мачевима, коју је стекао у борби на Врапчем брду, има још три Обилићеве медаље за храброст и два француска одликовања. Скоковић има 88 година. Слух га је издао, али га памћење добро служи.
