Preuzeo komandu

329

Sa Kajmakčalana i Sive stene IV pešadijski puk nastupao je preko Petelnika i Belih voda ka Crnoj reci. Komandant puka, pukovnik Vojislav Pavlović, 23. oktobra 1916. godine, naređuje da 2. bataljon pređe reku na kojoj su Bugari porušili mostove i krene u napad na Crnu čuku. Prikupljaju se i ostali bataljoni Užičana i podilaze kamenitim liticama, odakle ih Bugari zasipaju bombama i odbijaju sve napade. U borbe su uvedeni VIII i IX puk, artiljerija čitave Drinske divizije razara neprijateljska utvrđenja, mnogi Bugari se predaju, ali Crna čuka i dalje prkosi.

Lazović M. Vojislav
Lazović M. Vojislav

Mnogo je žrtava sa obe strane, neki naši komandanti traže smenu pojedinih četa, jer su ostale sa po tridesetak vojnika. Stiže odgovor: “Navodi su istiniti i opravdani, kroz dan dva doći će smena, ali položaj moramo da održimo, pa makar svi do jednoga izginuli“. Komandant Treće armije izdaje naređenje za napad, poziva vojnike da se hrabro bore i veli da od njih zavisi gde će zimovati, ili ovde u ovome kršu ili u našoj Južnoj Srbiji.

Cele noći neprijateljski vojnici bacaju bombe iz predostrožnosti, plaše se prepada naših jedinica. Rano izjutra 11. novembra 2. bataljon kreće u napad i posle kratkog okršaja sa bliskog odstojanja, Bugari besomučno beže ili se predaju. Crna čuka je pala u 9,30 časova.

U ovim borbama junaštvom se istakao Zlatiborac Vojislav Lazović. U njegovom vojnom dosijeu stoji zapisano da je u 3. četi, 2. bataljona IV pešadijskog puka za odlikovanje predložen zbog hrabrog i požrtvovanog držanja u svim borbama ovoga puka, a naročito na Crnoj čuki, gde je posle pogibije svoga vodnika, preuzeo komandu nad vodom. Hrabro je poveo svoje ratnike u neprijateljske rovove, oteo dva neprijateljska mitraljeza i doprineo padu tog položaja. Tom prilikom bio je ranjen u glavu i stomak. Metak mu se zaustavio kod kičme i tu zauvek ostao.

Rezervni pešadijski kaplar Vojislav Lazović rođen je 1. maja 1889. godine u Golovu. Sin zemljoradnika Mlađena i Pavlije proveo je mladost sa roditeljima baveći se zemljoradnjom, a kad je postao punoletan vojni rok je služio od 16. aprila do 6. oktobra 1911. godine u 3. četi. 2. batljona, IV pešadijskog puka. Sa tom jedinicom je prošao kroz sve borbe Balkanskih i Prvog svetskog rata.

Za pokazanu hrabrost i vernost otadžbini odlikovan je Srebrnim vojničkim ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima, Srebrnom medalom za hrabrost Miloš Obilić i Albanskom spomenicom.

Posle povratka iz rata Vojislav se vratio očevom imanju i zemljoradnji. Sa suprugom Zorkom Đoković imao je osmoro dece, sinove Milenka, Radenka i Rajka i kćerke Staniku, Stanojlu, Lenku, Zlatu i Milenku.

Ostatak života proveo je skromno, ne pričajući mnogo o teškim i slavnim ratnim vremenima i o svojim podvizima, a umro je 1968. godine u Golovu.