Своју трагедију на Кајмакчалану млади ратник Ратко Шопаловић овако описује: “У ноћи 18/19. септембра на кајмакчаланским положајима са Бугарима водимо борбу прса у прса, дејствују једино бајонети и бомбе. Тамна ноћ и густа магла стварају многе проблеме, непријатељске војнике препознајемо једино по говору и шлемовима. У снажном јуришу успевамо да их потиснемо и натерамо у бекство, али тек што кренусмо у потеру, стиже наређење да се гоњење обустави. Исте ноћи они допремише јака појачања и велике количине рума, па изјутра 19. септембра као суманути јурнуше да поврате изгубљене положаје.
Нападају у таласима, леса за лесом, али их наша снажна ватра дочекује и обара као снопље.
Испред себе имам сандук француских бомби које се пале као шибице и не жалим их.
Лете као да их избацују аутомати и праве камаре од мртвих Бугара. Кад последњу извадих из сандука и бацих, удари ме пушчано зрно у образ позади јагодице и изађе на супротну страну главе. У несрећи, баш ни мало среће! Десно око пуче ко леденица, куршум на левом пресече нерв и из горње вилице изби четири зуба. Моји другови указаше ми прву помоћ и понеше на носилима ка превијалишту. Нису прешли ни стотинак метара, тешка граната нас стиже и рани обојицу, поднаредника Марића и каплара Ћировића. Стижу носиоци рањеника и односе ме у пуковско превијалиште. Чујем кад један од лекара рече: “Немојте га ништа мучити, он ће ускоро издахнути”.
Ипак ме превише и на носилима однеше до енглеске пољске болнице смештене под великим шаторима. После три дана мало се психички смирих, читаво време храбрио ме рањеник који је лежао поред мене, мој земљак Милан Каљевић из Бранежаца. Четвртог дана посети ме принц Ђорђе Карађорђевић и на његову интервенцију пренеше ме до воза и отпремише у француску болницу на Зејтинлику, на периферији Солуна. Ту се брзо опоравих захваљујући заузимању, пажњи и бризи лекара и сестара”.
После неколико дана, у пратњи ађутанта и лекара, регент Александар и председник владе Никола Пашић стигли су у болницу да обиђу рањенике. Прилазећи Ратковом кревету обавестише их да је младић тешко повређен, метак је погодио слепоочницу и трајно уништио вид. Дирнут трагедијом младог човека престолонаследник је сео на кревет, узео рањеникову руку и обратио му се речима искреног саосећања:
– Јуначе, знам да ти је тешко, вид си изгубио…
– Јесте, височанство, тешко ми је што се више не могу борити за краља и отаџбину!
Речи искреног патриотизма и родољубља, изговорене у тренутку личне трагедије и потпуно неизвесне будућности, присутнима су дирнуле најтананија осећања душе. Настао је тајац, неми погледи говорили су све. Тишину прекиде престолонаследник.
– Јуначе, ми ти све можемо дати, једино ти вид не можемо повратити.
Александар обећа да ће бригу о претешком рањенику преузети држава, послати га у Француску да заврши специјалне политичке и обавештајне школе. При одласку рукама придиже Раткову главу, пољуби је и пожеле да се обавезно виде у ослобођеној отаџбини. После одласка државника, рањеник остаде у малој собици, са сестром која је даноноћно дежурала поред његове постеље. У даљини је чуо потмулу тутњаву топова, то његови другови крче пут ка слободи, ка Србији. Нажалост, врхове чемпреса у кругу болнице, позлаћене сунчевим зрацима касног септембра није видео, нити ће икад видети. Остаде сам да у вечитој тами размишља о прошлости, државници обећаше да ће се бринути о његовој будућности.
Ратко Шопаловић је рођен 9. јуна 1893. године у Мачкату, у породици средње имућних земљорадника Гвоздена и Миленије. Док лежи у болничком кревету, жели да одагна мисли о злој судбини, да на трен заборави садашњост. Сећа се дана када му је највеће задовољство било да се лепо обуче, оде у весела и отмена друштва, мада није пропуштао ни прела, вашаре и све скупове где се певало, играло и веселило. А он весељак и каваљер свуда је радо виђен, посебно у друштву лепих жена. Кад је почео рат са Турцима као припадник последње одбране спроводи комору до Сјенице и осталих места по Рашкој области. У Први светски рат одлази са својим друговима, кадровцима из 1. чете, 2. батаљона IV пешадијског пука. Одлично се сећа прве борбе на Крстацу, кад су растерали и јурили аустријску војску и када је за показано јунаштво одликован Златном медаљом за храброст Милош Обилић. Памти и изведене подвиге на дринском фронту 1915. године и доделу другог одликовања, Сребрне медаље за храброст Милош Обилић.
Шопаловић је два пута био заробљен. Прво је у борби код Чачка 1914. године пао у у руке Аустријанаца, приликом повлачења наше војске 1915. године заробили су га Бугари у борби на планини Кукавици, али је оба пута успео да побегне и прикључи својој јединици. Одступајући кроз Црну Гору, у Андријевици се нашао са оцем Гвозденом, ратником трећег позива IV пешадијског пука, не слутећи да ће им то бити последње виђење. Гвозден је у Албанији био контузован и упућен на лечење у Француску. После опоравка, француским бродом Галија кренуо је из тулонске луке за Солун, нажалост није стигао до циља. Код острва Сардиније, 5. октобра 1916. године, немачка подморница минирала је брод, па је Гвозден са око 200 наших ратника потонуо у дубине Средоземног мора.
Половином октобра 1916. године Ратко је излечен напустио солунску болницу и по обећању регента отишао у Француску. Боравио је у Паризу, Марсеју, Бордоу, Лиону, Ници, а потом прешао у Африку. Обилазио је Тунис, Мароко и Алжир и коначно доспео у савезнички логор ратних инвалида у близини града Алжира. Ту је провео време до половине маја 1919. године и одлучио да се не враћа у земљу, али му је адмирал Гепрат показао Александрово писмо којим га позива да одмах дође у Београд. Француским разарачем стигао је у Дубровник, а одатле у пратњи једног официра возом допутовао у престоницу и сместио у Дом инвалида на Врачару.
После неколико дана два ратна друга имали су срдачан сусрет у Двору. Александар је поновио сва обећања дата у солунској болници, понудио кумство приликом Раткове женидбе и дао пропусницу са којом га је у свако доба могао без најаве посетити. Сва обећања је испунио. Егзистенција му је решена тако што је у новембру 1921. године од министра Војске и морнарице добио дозволу да у Панчеву отвори војничку кантину. Посао је добро кренуо, али је априла 1923. године, по жељи краља, добио најбољу кантину у великом војном логору у Сарајеву. Како је пословала најбоље сведочи монументална грађевина од тесаног камена са три кубета у центру Мачката, рађена десет година вештим рукама имотских клесара.
Резервни пешадијски потпуковник Ратко Шопаловић добио је следећа одликовања:
Златни војнички орден Карађорђеве звезде са мачевима
Сребрни војннчки орден Карађорђеве звезде са мачевима
Златну медаљу за храброст Милош Обилић.
Сребрну медаљу за храброст Милош Обилић.
Орден југословенске круне V реда.
Споменицу за рат са Турском 1912.
Споменицу за рат са Бугарском 1913.
Албанску споменицу
Краљ Александар је испунио и обавезу кумства када се Ратко женио, октобра 1920. године, али спречен због одласка на сахрану грчког престолонаследника за свог изасланика је одредио ужичког политичара Мишу Трифуновића. Са супругом Милевом имао је три сина Љубишу, Милорада и Слободана, у другом браку са Златом Рњаковић родио му се син Александар, док му је супруга Милена Васић родила сина Гвоздена, који данас живе у породичној кући.
Двоструки витез је за живота стекао пријатељство великог броја значајних војних личности и високих политичара и државника. Поред кума краља Александра дружио се и са принцом Ђорђем Карађорђевићем, Николом Пашићем, Мишом Трифуновићем, Љубом Давидовићем, Ацом Станојевићем, Миланом Стојадиновићем, Петром Живковићем, адмиралом Гепратом, генералима Крстом Смиљанићем, Стеваном Хаџићем, Лубомиром Марићем…
Ратко Шопаловић је умро 7. маја 1969. године у Мачкату.
