Svoju tragediju na Kajmakčalanu mladi ratnik Ratko Šopalović ovako opisuje: “U noći 18/19. septembra na kajmakčalanskim položajima sa Bugarima vodimo borbu prsa u prsa, dejstvuju jedino bajoneti i bombe. Tamna noć i gusta magla stvaraju mnoge probleme, neprijateljske vojnike prepoznajemo jedino po govoru i šlemovima. U snažnom jurišu uspevamo da ih potisnemo i nateramo u bekstvo, ali tek što krenusmo u poteru, stiže naređenje da se gonjenje obustavi. Iste noći oni dopremiše jaka pojačanja i velike količine ruma, pa izjutra 19. septembra kao sumanuti jurnuše da povrate izgubljene položaje.
Napadaju u talasima, lesa za lesom, ali ih naša snažna vatra dočekuje i obara kao snoplje.
Ispred sebe imam sanduk francuskih bombi koje se pale kao šibice i ne žalim ih.
Lete kao da ih izbacuju automati i prave kamare od mrtvih Bugara. Kad poslednju izvadih iz sanduka i bacih, udari me puščano zrno u obraz pozadi jagodice i izađe na suprotnu stranu glave. U nesreći, baš ni malo sreće! Desno oko puče ko ledenica, kuršum na levom preseče nerv i iz gornje vilice izbi četiri zuba. Moji drugovi ukazaše mi prvu pomoć i poneše na nosilima ka previjalištu. Nisu prešli ni stotinak metara, teška granata nas stiže i rani obojicu, podnarednika Marića i kaplara Ćirovića. Stižu nosioci ranjenika i odnose me u pukovsko previjalište. Čujem kad jedan od lekara reče: “Nemojte ga ništa mučiti, on će uskoro izdahnuti”.
Ipak me previše i na nosilima odneše do engleske poljske bolnice smeštene pod velikim šatorima. Posle tri dana malo se psihički smirih, čitavo vreme hrabrio me ranjenik koji je ležao pored mene, moj zemljak Milan Kaljević iz Branežaca. Četvrtog dana poseti me princ Đorđe Karađorđević i na njegovu intervenciju preneše me do voza i otpremiše u francusku bolnicu na Zejtinliku, na periferiji Soluna. Tu se brzo oporavih zahvaljujući zauzimanju, pažnji i brizi lekara i sestara”.
Posle nekoliko dana, u pratnji ađutanta i lekara, regent Aleksandar i predsednik vlade Nikola Pašić stigli su u bolnicu da obiđu ranjenike. Prilazeći Ratkovom krevetu obavestiše ih da je mladić teško povređen, metak je pogodio slepoočnicu i trajno uništio vid. Dirnut tragedijom mladog čoveka prestolonaslednik je seo na krevet, uzeo ranjenikovu ruku i obratio mu se rečima iskrenog saosećanja:
– Junače, znam da ti je teško, vid si izgubio…
– Jeste, visočanstvo, teško mi je što se više ne mogu boriti za kralja i otadžbinu!
Reči iskrenog patriotizma i rodoljublja, izgovorene u trenutku lične tragedije i potpuno neizvesne budućnosti, prisutnima su dirnule najtananija osećanja duše. Nastao je tajac, nemi pogledi govorili su sve. Tišinu prekide prestolonaslednik.
– Junače, mi ti sve možemo dati, jedino ti vid ne možemo povratiti.
Aleksandar obeća da će brigu o preteškom ranjeniku preuzeti država, poslati ga u Francusku da završi specijalne političke i obaveštajne škole. Pri odlasku rukama pridiže Ratkovu glavu, poljubi je i požele da se obavezno vide u oslobođenoj otadžbini. Posle odlaska državnika, ranjenik ostade u maloj sobici, sa sestrom koja je danonoćno dežurala pored njegove postelje. U daljini je čuo potmulu tutnjavu topova, to njegovi drugovi krče put ka slobodi, ka Srbiji. Nažalost, vrhove čempresa u krugu bolnice, pozlaćene sunčevim zracima kasnog septembra nije video, niti će ikad videti. Ostade sam da u večitoj tami razmišlja o prošlosti, državnici obećaše da će se brinuti o njegovoj budućnosti.
Ratko Šopalović je rođen 9. juna 1893. godine u Mačkatu, u porodici srednje imućnih zemljoradnika Gvozdena i Milenije. Dok leži u bolničkom krevetu, želi da odagna misli o zloj sudbini, da na tren zaboravi sadašnjost. Seća se dana kada mu je najveće zadovoljstvo bilo da se lepo obuče, ode u vesela i otmena društva, mada nije propuštao ni prela, vašare i sve skupove gde se pevalo, igralo i veselilo. A on veseljak i kavaljer svuda je rado viđen, posebno u društvu lepih žena. Kad je počeo rat sa Turcima kao pripadnik poslednje odbrane sprovodi komoru do Sjenice i ostalih mesta po Raškoj oblasti. U Prvi svetski rat odlazi sa svojim drugovima, kadrovcima iz 1. čete, 2. bataljona IV pešadijskog puka. Odlično se seća prve borbe na Krstacu, kad su rasterali i jurili austrijsku vojsku i kada je za pokazano junaštvo odlikovan Zlatnom medaljom za hrabrost Miloš Obilić. Pamti i izvedene podvige na drinskom frontu 1915. godine i dodelu drugog odlikovanja, Srebrne medalje za hrabrost Miloš Obilić.
Šopalović je dva puta bio zarobljen. Prvo je u borbi kod Čačka 1914. godine pao u u ruke Austrijanaca, prilikom povlačenja naše vojske 1915. godine zarobili su ga Bugari u borbi na planini Kukavici, ali je oba puta uspeo da pobegne i priključi svojoj jedinici. Odstupajući kroz Crnu Goru, u Andrijevici se našao sa ocem Gvozdenom, ratnikom trećeg poziva IV pešadijskog puka, ne sluteći da će im to biti poslednje viđenje. Gvozden je u Albaniji bio kontuzovan i upućen na lečenje u Francusku. Posle oporavka, francuskim brodom Galija krenuo je iz tulonske luke za Solun, nažalost nije stigao do cilja. Kod ostrva Sardinije, 5. oktobra 1916. godine, nemačka podmornica minirala je brod, pa je Gvozden sa oko 200 naših ratnika potonuo u dubine Sredozemnog mora.
Polovinom oktobra 1916. godine Ratko je izlečen napustio solunsku bolnicu i po obećanju regenta otišao u Francusku. Boravio je u Parizu, Marseju, Bordou, Lionu, Nici, a potom prešao u Afriku. Obilazio je Tunis, Maroko i Alžir i konačno dospeo u saveznički logor ratnih invalida u blizini grada Alžira. Tu je proveo vreme do polovine maja 1919. godine i odlučio da se ne vraća u zemlju, ali mu je admiral Geprat pokazao Aleksandrovo pismo kojim ga poziva da odmah dođe u Beograd. Francuskim razaračem stigao je u Dubrovnik, a odatle u pratnji jednog oficira vozom doputovao u prestonicu i smestio u Dom invalida na Vračaru.
Posle nekoliko dana dva ratna druga imali su srdačan susret u Dvoru. Aleksandar je ponovio sva obećanja data u solunskoj bolnici, ponudio kumstvo prilikom Ratkove ženidbe i dao propusnicu sa kojom ga je u svako doba mogao bez najave posetiti. Sva obećanja je ispunio. Egzistencija mu je rešena tako što je u novembru 1921. godine od ministra Vojske i mornarice dobio dozvolu da u Pančevu otvori vojničku kantinu. Posao je dobro krenuo, ali je aprila 1923. godine, po želji kralja, dobio najbolju kantinu u velikom vojnom logoru u Sarajevu. Kako je poslovala najbolje svedoči monumentalna građevina od tesanog kamena sa tri kubeta u centru Mačkata, rađena deset godina veštim rukama imotskih klesara.
Rezervni pešadijski potpukovnik Ratko Šopalović dobio je sledeća odlikovanja:
Zlatni vojnički orden Karađorđeve zvezde sa mačevima
Srebrni vojnnčki orden Karađorđeve zvezde sa mačevima
Zlatnu medalju za hrabrost Miloš Obilić.
Srebrnu medalju za hrabrost Miloš Obilić.
Orden jugoslovenske krune V reda.
Spomenicu za rat sa Turskom 1912.
Spomenicu za rat sa Bugarskom 1913.
Albansku spomenicu
Kralj Aleksandar je ispunio i obavezu kumstva kada se Ratko ženio, oktobra 1920. godine, ali sprečen zbog odlaska na sahranu grčkog prestolonaslednika za svog izaslanika je odredio užičkog političara Mišu Trifunovića. Sa suprugom Milevom imao je tri sina Ljubišu, Milorada i Slobodana, u drugom braku sa Zlatom Rnjaković rodio mu se sin Aleksandar, dok mu je supruga Milena Vasić rodila sina Gvozdena, koji danas žive u porodičnoj kući.
Dvostruki vitez je za života stekao prijateljstvo velikog broja značajnih vojnih ličnosti i visokih političara i državnika. Pored kuma kralja Aleksandra družio se i sa princom Đorđem Karađorđevićem, Nikolom Pašićem, Mišom Trifunovićem, Ljubom Davidovićem, Acom Stanojevićem, Milanom Stojadinovićem, Petrom Živkovićem, admiralom Gepratom, generalima Krstom Smiljanićem, Stevanom Hadžićem, Lubomirom Marićem…
Ratko Šopalović je umro 7. maja 1969. godine u Mačkatu.
