Pored Dragomira Popovića, Dobroselica je iznedrila još jednog viteza na koga može biti ponosna, junaka koji je prošao bojna poprišta svih oslobodilačkih ratova i ostao u vojsci da brani slobodu za koju je krv prolivao. Reč je o Ranku Šunjiću, sinu dobroseličkih ratara Jevrema i Stane, rođenog 17. avgusta 1888. godine. Dečak je imao sreće što mu se u blizini kuće nalazila seoska škola, gde je stekao pismenost i osnovno obrazovanje, kako bi u svetu lakše i brže stigao do udobnijeg života.
Ranko je u stalni kadar stupio 1. maja 1911. godine kao obveznik 3. čete 2. bataljona IV pešadijskog puka i već naredne godine u Požegi položio bataljonsku školu. Učestvuje u ratovima sa Turcima i Bugarima 1912/1913, u pobuni Arnauta 1913. u Prvom svetskom ratu 1914/1918. i u pobuni Arnauta 1920. godine. Kao desetar, vodnik, kaplar, podnarednik i narednik borio se u IV, VIII i XVII pešadijskom puku i 15. četi granične trupe. Većina zlatiborskih ratnika najveće ratno odlikovanje dobila je za junaštva pokazana od Kajmakčalana do Bitolja, preko Sive stene, Starkovog zuba, Crne čuke, Gruništa, Ivenske kose i Brazdaste kose, a Ranko Šunjić je svoje drugove i starešine zadivio u prvoj fazi solunske operacije, od Gorničeva do Kajmakčalana.
U Rankovom personalnom vojnom dosijeu stoji zapisano da se u svim borbama na Solunskom frontu odlikovao požrtvovanjem i hrabrošću. Junaštvom je prosto zadivio sve prisutne 7. avgusta 1916. godine pri nasilnom rekognosciranju na Gorničevu, gde je na čelu bombaša uskočio u bugarski rov i bombama uništio poslugu dva neprijateljska mitraljeza. U noći 8/9. avgusta 1916. godine na koti 1.500, kada je XVIII puk pred neprijateljskim naletom izgubio položaj, pri kontra napadu prvi je sa bombom izbio na položaj i protivniku naneo velike gubitke. Noću 10/11. avgusta 1916. godine na položaju Čeganske planine, pri odbijanju bugarskih napada, nalazio se ispred svojih vojnika, ličnim junaštvom podizao im moral i sprečio da ne napuste položaje. Istim elanom i požrtvovanjem borio se i na svim položajima Kajmakčalana sve do 19. septembra, kada je bio ranjen. Ovako uverenje izdala mu je Drinska divizija Đ Br. 20.892, od 23. aprila 1917. godine na položaju.
Ranko je u dva navrata bio teško ranjen. U borbi na Ježevom brdu kod Štipa, 4. juna 1913. godine, kuršum ga je pogodio u desnu usnu, probio vilicu i izbio dva zuba, a potom prošao kroz grudni koš i izašao između plećki. U borbi na Kajmakčalanu, 19. septembra 1916. godine, od puščanog zrna ranjen je u desnu ruku, a šrapnelska košuljica stvorila je teške rane ispod levog pazuha zbog čega su morale biti urađene tri operacije. Ostale su trajne i teške posledice, jer su sve vremenske promene i mesečeve mene izazivale jake bolove i veliku nervozu.
Aktivni pešadijski poručnik Ranko Šunjić posle oslobođenja zemlje obavljao je funkcije u raznim vojnim jedinicama i mnogim delovima države, najduže na Kosovu i Makedoniji. Radio je u Komandi mesta Đakovice, 56. pešadijskom puku, Komandi Vardarske divizijske oblasti, XXIX artiljerijskom puku, XXVIII pešadijskom puku i Upravi zavoda Obilićevo, gde je ostao sve do penzionisanja,19. jula 1940 godnne.
Za vernost kralju i otadžbini, brojna junaštva i nesebično žrtvovanje, Ranko Šunjić je odlikovan:
Srebrnim vojničkim ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima
Zlatnom medaljom za hrabrost Miloš Obilić (1914.)
Zlatnom medaljom za hrabrost Miloš Obilić (1922.)
Zlatnom medaljom za vojničke vrline
Srebrnom medaljom za revnosnu službu
Ordenom jugoslovenske krune
Spomenicom za rat sa Turskom 1912.
Spomenicom za rat sa Bugarskom 1913.
Spomenicom za oslobođenje i ujednnjenje 1914-1918.
Albanskom spomenicom
Francuskom vojničkom medaljom Militer
U dosijeu se još navodi da živi u svojoj kući u Đakovici, ali je teritoriju Kosova morao napustiti početkom Drugog svetskog rata. Bio je oženjen Ljubicom Stefanović iz Kragujevca, sa kojom je imao sina Velizara. Često je dolazio u Dobroselicu i obilazio rodbinu i prijatelje. Svoj deo imanja poklonio je bratu Vidomiru, koji mu je za uzvrat podigao spomen česmu na seoskom groblju.
