Grad između 45.000 do 50.000 stanovnika. Užičani se ne boje da izraze svoja politička uverenja, a pritom da se nekome ne zamere. S uličnom umetnošću u obliku grafita i murala sa scenama i likovima iz istorije grada. Ulice nose naziv zaslužnih Užičana iz svih sfera života… Svako društvo neizbežno je oligarhijsko, ma koji politički sistem gledali, pa tako i srpsko u bilo kojoj varijanti. Dok se ostatak Srbije bori sa domaćom oligarhijom i stranim bankama, odluke u Užicu donose se direktno demokratskim putem na nedeljnim sastancima, koje obično posećuje oko 1.000 do 3.000 ljudi. Dok je nezaposlenost u Srbiji povelika, u Užicu, politikom popularizacije sela, posebnih olakšicama i u malim porodičnim firmama i zanatskim radnjama, ostvarena gotovo puna zaposlenost.
Navala za useljenjem je tolika da je uvedena lista čekanja. Dozvole za doseljavanje se daju prema potrebama grada… Prosečna mesečna plata za zaposlene iznosi do 900 eura mesečno. Grad stanovnicima omogućava pristup besplatnom internetu. Sportski sadržaj dva fudbalska terena, košarkaško – rukometni tereni, odbojkaški tereni, teren za tenis, skvoš i odbojku, bazen. Svi su oni besplatni na raspolaganju stanovnicima (osim bazena za koji se plaća godišnja karta). Postoje tri crkve, ali je učestvovanje u crkvenim aktivnostima neprimetljivo i prepušteno samim građanima, bez ubeđivanja i učestvovanja sveštenika u javnom životu i školstvu.
Direkcija za izgradnju je ukinuta. Ljudi sami sebi grade kuće, ako su najmanje 4 godine registrovani kao stanovnici Užica od lokalnih vlasti dobijaju plac, materijal potreban za izgradnju kuće, a tek nakon što je izgradi, počeće da plaća 50 eura mesečno toj istoj vladi kako bi se refundirali troškovi korišćenog materijala. Naravno, budući da ne znaju svi da grade kuću, vlasti u pomoć šalju profesionalne građevinare i arhitekte koji pomažu u izgradnji. Kuće se ne mogu prodati, čime se sprečava mogućnost da se tako profitira. Da bi se mogle prodati podnosi se zahtev Izvršnoj vlasti koja procenjuje tu potrebu. Ubrzano se grade putevi sa okolnim selima i zaseocima koji omogućavaju Užičanima da proizvode maline, kupine, borovnice, povrtarske proizvode i ostalo što može da im poveća bužet i poboljša život i u gradu… To se oseća u gradu, na pijacama, grad je živnuo, ugostiteljski objeti su puni… Kulturne istitucije se delom izdržavaju od prodatih ulaznica, gradski bužet je rasterećen. Postoji kontrola sa čim se ko bavi radeći od radnika u kulturnim institucijama, nema paralelnih poslova, svi imaju jasna zaduženja, svi pokušavaju svojim aktivnostima da rasterete gradski budžet…
Jednom mesečno u gradu se obeležava tzv. “Užička nedelja”, kada neko na plenumu iznese pisane ideju o tome kako bi grad mogao postati još bolji ili ljepši. Ukoliko ideja bude prihvaćena, volonteri obave taj posao. Nekad se radi o čišćenju ulica ili popravkama na kućama, i sve ostalo da grad bude lepši i humaniji za život.
Užice ima i svoju televiziju, par radio stanica i novine, koje finansiraju građani kroz neku vrstu mesečne nadoknade, svi mediji su dostupni bez dodatnih troškova. O programu odlučuju građani na plenumima prema predlozima profesionalaca. Sve se zasniva na dobrovoljnoj bazi, pa tako i održavanje javnog reda i mira. Noć je vreme za odmor i san…Zajedno se borimo i zajedno krojimo naše živote, postoji vrlo visok stepen koegzistencije…
