Град између 45.000 до 50.000 становника. Ужичани се не боје да изразе своја политичка уверења, а притом да се некоме не замере. С уличном уметношћу у облику графита и мурала са сценама и ликовима из историје града. Улице носе назив заслужних Ужичана из свих сфера живота… Свако друштво неизбежно је олигархијско, ма који политички систем гледали, па тако и српско у било којој варијанти. Док се остатак Србије бори са домаћом олигархијом и страним банкама, одлуке у Ужицу доносе се директно демократским путем на недељним састанцима, које обично посећује око 1.000 до 3.000 људи. Док је незапосленост у Србији повелика, у Ужицу, политиком популаризације села, посебних олакшицама и у малим породичним фирмама и занатским радњама, остварена готово пуна запосленост.
Навала за усељењем је толика да је уведена листа чекања. Дозволе за досељавање се дају према потребама града… Просечна месечна плата за запослене износи до 900 еура месечно. Град становницима омогућава приступ бесплатном интернету. Спортски садржај два фудбалска терена, кошаркашко – рукометни терени, одбојкашки терени, терен за тенис, сквош и одбојку, базен. Сви су они бесплатни на располагању становницима (осим базена за који се плаћа годишња карта). Постоје три цркве, али је учествовање у црквеним активностима неприметљиво и препуштено самим грађанима, без убеђивања и учествовања свештеника у јавном животу и школству.
Дирекција за изградњу је укинута. Људи сами себи граде куће, ако су најмање 4 године регистровани као становници Ужица од локалних власти добијају плац, материјал потребан за изградњу куће, а тек након што је изгради, почеће да плаћа 50 еура месечно тој истој влади како би се рефундирали трошкови коришћеног материјала. Наравно, будући да не знају сви да граде кућу, власти у помоћ шаљу професионалне грађевинаре и архитекте који помажу у изградњи. Куће се не могу продати, чиме се спречава могућност да се тако профитира. Да би се могле продати подноси се захтев Извршној власти која процењује ту потребу. Убрзано се граде путеви са околним селима и засеоцима који омогућавају Ужичанима да производе малине, купине, боровнице, повртарске производе и остало што може да им повећа бужет и побољша живот и у граду… То се осећа у граду, на пијацама, град је живнуо, угоститељски објети су пуни… Културне иституције се делом издржавају од продатих улазница, градски бужет је растерећен. Постоји контрола са чим се ко бави радећи од радника у културним институцијама, нема паралелних послова, сви имају јасна задужења, сви покушавају својим активностима да растерете градски буџет…
Једном месечно у граду се обележава тзв. “Ужичка недеља”, када неко на пленуму изнесе писане идеју о томе како би град могао постати још бољи или љепши. Уколико идеја буде прихваћена, волонтери обаве тај посао. Некад се ради о чишћењу улица или поправкама на кућама, и све остало да град буде лепши и хуманији за живот.
Ужице има и своју телевизију, пар радио станица и новине, које финансирају грађани кроз неку врсту месечне надокнаде, сви медији су доступни без додатних трошкова. О програму одлучују грађани на пленумима према предлозима професионалаца. Све се заснива на добровољној бази, па тако и одржавање јавног реда и мира. Ноћ је време за одмор и сан…Заједно се боримо и заједно кројимо наше животе, постоји врло висок степен коегзистенције…
