Пред Балканске ратове један посебан Чех, Јехличка, дошао је у Ужице, донео соколски спорски дух и остао у њему да живи. Његова ћерка се удала за стоматолога Грудена, имали су једанаесторо деце, није се знало које је лепше једно од другога. Један од његових унука је Александар Саша Груден, познати филмски и позоришни глумац. О Јехлички сам до сада много писао, зато ћу у овом чланку истаћи првенствено неке његове особине по којима био препознатљив.
Увек је ишао гологлав, бријао је и браду и косу. Глава му се увек пресијавала. Држање му је било поносито – ходао је вертикално прав. Мишићи набијени и еластични. Војнички дисциплинован као спартанац. Спорски се облачио, и често је дисао на дијафрагму. Атлетски развијен. Очи су му биле соколове и најмање предмете на даљину је примећивао. Јехличка је као професор фискултуре волео да види човека усправног хода. Код својих ученика, али и осталих који су били погрбљени, он је својом челичном песницом исправљао кичму тако што је песницу подметао под кичмени пршљен подигавши увис таквог и држао га дуго у том положају. Овај би том приликом стењао и јечао, али у себи. Није смео гласно да испољава свој бол. Зато је ходао и стајао усправно. У случају да се деси да неко од ученика ишчаши ногу или руку, Јехличка је вештим потезом своје руке намештао ишчашени зглоб. Један стихоклепац из гимназије је за школски “Врабац” написао:
Професор Јехличка
Ужичка биста,
Глава блиста
Он је гимнастика
Акробатска еластика
У држању прав
Увек здрав,
Фискултуром занет сав
Извајано тело
Хода смело.
Овај гимназиски стихоклепац као да је наслутио још тих далеких педесетих 20. века да ће биста Јоже Јехличке красити Трг Светог Саве испред гимназије.
Знао је Јехличка да ће тешко да омасови гимнастику и уопште спорт Ужицу, док не обезбеди услове за њега, зато се потрудио свим могућностима које је имао да се Ужицу изгради Соколски дом, никад од Ужичана непрежаљена „Соколана“. У то време средином 30 година 20. века је у склопу са Александровим мостом у линији са зградом Округа, данашњом Градском кућом, била једна од најлепших зграда у Ужицу. Личила је на храм и постала храм културе и спорта малог града међу брдима. Споља је била сва бела. Кров и стубови изрезбарени. Права архитектонска лепотица. Имала је споља једну ману. Водени токови су је руинирали, јер олуци у том послератном реновирању нису функционално израђени. Са унутрашње стране сви гледаоци нису могли да гледају спорске игре са галерије, већ су то могли само они у првом реду.
Иначе, Соколана је Ужичанима служила за спорке приредбе, културне манифестације, зборове грађана и још много штошта. У њој су снимане секвенце филма „Ужичка република“. После тога срушена је у прах и пепео захваљујући наивности тадашњег ужичког председника општине Петра Антонијевића. Налазила се између садашње аутобуске и железничке станице. Права је штета што је уништен понос града. Али никада није касно да се уради у истом архитектонском стилу нпр. тамо где су сада рушевине некадашње Ткачнице.
Кад је изграђена Соколана, Јехлички и његовој жени доделише стан у њој.
Увече би ужички млади долазили у Соколану да вежбају на справама. Јехличка је имао своје најбоље вежбаче на свакој справи. Он је осматрао вежбање са бине која је служила за приредбе. Понекад је Јехличка прилазио справама и показиво онима који греше у извођењу вежби. Многи ужички младићи су били праве атлете и праве акробате на справама. Међу њима је био и млади Влајко Ковачевић, који је одрастао у близини Соколане, па тако и често био гост код Јехличке али и у Соколани. Јехличка је за њега био идол, зато је решио још као дечак да крене његовим стопама.
За државне празнике Јехличка је припремао ученике за слетске вежбе које су се пре рата одржавале испред Соколане, а после рата на стадиону у Беглуку, који се тада звао „24 септембар“. Сваки покрет је био хармонично складан, а за све је био заслужан Јехличка.
У његовом слободном времену све је било подређено здравом животу. Умивао се хладном водом, а храна му је била разноврсна са пуно витамина. Увече је ишао у дуге шетње по Великом парку и трчао стазама лаганим темпом. За погрбљене је говорио да им проток ваздуха мали и да такав човек не може бити здрав.
Једанпут Јехличка после шетње и трчања седе на клупу у Великом парку да се одмори. Тог трена приђе му згрбљен човек и седе до њега. По занимању је био обућар. Не прође много и започеше разговор:
– Човече, зашто сте се тако згрбили?
– Имам страшне болове у кичми. Због тога ми је лакше кад идем погрбљено. Лечили су ме разни лекари, али успеха није било. Све бих дао да мође неко да ме излечи.
– Ја могу да те излечим!
– На који начин?
– На мој начин!
Обућар пристаде да га Јехличка држи на својој песници. Кад га је подигао и подметнуо му песницу под кичмени пршљен, обућар се батргао и њакао као Дамјанов зеленко. Од тога се орио цео парк. После извесног времена, Јехличка га спусти на земљу, а он се кисело смејао држећи се за леђа. Али зато је сутрадан и наредних дана долазио да га и даље „лечи“- Најзад после дужег лечења престао је да осећа болове и ходао је усправно.
Једне вечери, кад се већ смркло. Јехличку је тражио један подебели, радио је као чиновник у „Првом партизану“. Хтео је помоћ да смрша јер је имао преко 120 килограма.
– Морате да се рекреирате, али предходно треба да направите план рекреације – посаветова га Јехличка.
– Какав је то план?
– Ево овако. Прво, идем на посао. Друго, с посла се враћам пешке. Треће, на пијац идем пешке. Четвртрто, трчим код мајстора за поправку електрилне инсталације. Увек нешто цркне. Пето, при крају месеца трчим од једног до другог пријатеља и тражим паре у зајам!
Јехличка се само насмеја и уђе у стан.
Након дугог времена проведеног у Ужицу, Јехличка се преселио у Београд. И даље је живео опседнут фискултуром, доживевши стоту годину живота.
У Ужицу његов најближи ученик Влајко Ковачевић је наставио да подиже ужички спорт.
Влајко Ковачевић је рођен је у Ужицу у породици пекара Витомира Ковачевића 1924. године. Завршио је ужичку Учитељску школу, а затим Факултет за физичко васпитање у Београду. Положио је специјализације смучања и веслања на течају од једне школске године. У групи одабраних студената био је стипендиста Југословенског комитета за физичку културу. ДИФ је скраћеница од “Државни Институт за Фискултуру”, име који је тај факултет носио од 1946. до 1953. године. Скраћеница се одржала и данас а мало ко зна шта она преставља…
Када се рат завршио Влајко је послушао Јехличку да се не активира у војну службу као партизански борац. Уписао је ДИФ у Београду. Једног летњег распуста 1948. Влајко који је се на Дифу заљубио у кошарку је прешао преко железничког моста испред Ковачевића куће у Омладинској и отишао да види како напредују радови на реновирању “Соколане”. Ту је упознао мајстора Појатића из Пљеваља који је био заинтересован за кошарку који је од остатака грађе напрвио таблу за кош. Влајко је отишао код Пујда Ковача који му је напрвио обруч…
Кош су поставили ту испред Соколане која се сада звала Дом ДТВ Партизан. Прво су заиграли њих двојица а онда је Влајко позвао своје млађе Рођаке Ђорђа Лазовића и Милорада Мићу Јоловића да заиграју под једним кошем, два на два, следећих дана испод тог првог ужичког коша су им се придружили комшије и другари средњошколци Миодраг Зарић, Владе Вајевић, Влатко Глушчевић, Драги Мелентијевић, Гага Вељовић, Видоје Дамјановић и други који су тог лета проводили сате испод првог ужичког коша убацујући фудбалске лопте “петице”… Тако је заживела кошарка у Ужицу. Влајко се вратио идуће године на ДИФ да дипломира, али није заборавио ужичке прве кошаркаше, потражио је инструктора Кошаркашког савеза Србије Крњића којем је испричао о младим Ужичанима жељним кошаркашке игре. Овај му је обећао да ће одржати тродневни кошаркашки курс…
До тада су Ужичани направили кошеве по тадашњим стандраду и поставили их у “Соколани” која је на својој галерији могла да прими 500 гледалаца. Учили су теорију кошарке из књижице, коју им је Влајко послао с ДИФ-а, коју је написао један од најбољих познавалаца кошарке Бора Јовановић. Крњић је на свом кошаркашком курсу упознао ужичке прве кошаркаше са основновама кошарке и важећим правилима испитивао им рефлекс и одраз и пробрао најбоље. Прва генерација ужичких кошаркаша светраних спортиста, је поставила темеље оне праве ужичке кошарке. Пионири ужичке кошарке су: В. Ковачевић, Ђ. Лазовић, В. Глушћевић, Д, Мелентијевић, Д. Вељовић, И. Тимотијевић, М. Зарић, Ц. Јовановић. К. Боровић, Д. Суботић, М. Јоловић…
Ужичани су се званично са кошарком упознали 20. новембра 1949. Када је Влајко је успео да уз помоћ Јехличке и Карличића организује у ужичкој Соколани или згради ДТВ “Партизан”, два сусрета између екипе ДИФ-а у којој је и он наступио и чачанског Борца преподневну и поподневну утакмицу са којима је Ужичанима представљена и популарисана кошарка. На галерији Соколане је било 500 гледалаца када је екипа ДИФ-а победила са 30:17. Поподне су се Чачани реванширали 33:30. Један од заслужних за почетке ужичке кошарке и њену популаризацију је Чачанин Миодраг Карличић, који је био запослен у Обласном фискултурном одбору, много је помогао првим ужичким кошаркашима.
Влајко је дипломирао на ДИФ-у, године 1951. постављен је за професора физичког васпитања у ужичкој Учитељској школи, а по потреби службе исте године је премештен у Гимназију. Наредне године у групи одабраних просветних радника премештен је у Учитељску школу у којој радио до њеног укидања.
Пре него се запослио као професор Влајко је донео две праве кошаркашке лопте купљене у једном београдском комисиону. У јануару 1950, када је дипломирао офрмирао две кошаркачке секције, једну при Градском гимнастичком друштву у чијој екипи је и сам играо. Другу је формирао при Спорском друштву „Први партизан“. Исте године кошаркаши Градског гимнастичарског друштва су прешли у Спорско друштво „Слобода“, тако је настала кошаркашка секција „Слобода“, тада је формирана и женска екипа.
Миленко Суботић некадашњи кошаркаш:
“Јак ривалитет је био у спорту између Учитељске школе и Гимназије. Између зидина Учитељске школе био је отворен терен и ту су се играле рукометне и кошаркашке утакмице, које су имале по две до три хиљаде гледалаца, ђака и људи из града. Учитељска школа увек је била најбоља, и у кошарци и у рукомету, захваљаујући Влајку Ковачевићу. После Јехличке, чувеног професора, Влајко Ковачевић је један од најзаслуженијих људи за развој спорта у граду. Био је кошаркаш и тренер кошаракаша”.
Више од 10 година Влајко је једини професор своје струке у Ужицу, па је ангажован у свим организацијама који су се бавили проблематиком физичког васпитања. Био је председник Савета за физичку културу, затим председник Удружење педагога физичке културе. Председник Друштва за физичко васпитање и рекреацију “Партизан”, потпредседник Скупштине спортског друштва “Слобода”. Његов ученик Раде Јовановић касније познати српски афористилар, због успешног писања врабаца за школске приредбе прозван је „Врабац“ написао је:
„Професор Влајко витез од спорта,
Од страшила кривих, атлете прави.
Најбоље кошаркаше, рукометаше,
Одбојкаше он Ужицу даје.
Будуче спорске раднике,
стадионе, спорске сале гради.
Са овим профом нема шале
Јер ученик Јехличкин он је био,
Свим својим ученицима је драг и мио.“
Као професор физичког васпитања Влајко одлазио је на семинаре и специјалне школе на којима је положио тренерске и студијске испите. Као што је атлетски, кошаркашки, одбојкашки и рукометни. Као тренер постигао је видне резултате. За успешан рад као тренер, наставник и друштвени радник био је на на различитим путовањима ван земље Олимпијад у Риму, на значајним европским такмичењима у Гимнастици, атлетици, присуствовао је на Спартакијади у Прагу. Године 1972. био стручном на студијском путовању, обиласку Научно истраживачких института у Москви и Лењинграду.
Био је организатор бројних спорских такмичења и предавач низа семинара како за спортисте овог краја тако и за учитеље и наставнике. Велико успеха имао у организацији 18 смучарских курсева за ученике Улитељске школе, као и четири за инструкторе смучања. Добио је низ признања за развој масовног смучарства у Југославији.
Професор Влајко је аутор је запажених сценских (7) и слетских (11) вежби. Од којих је вежба “Братство и јединство” изведена 1965. године на Градском стадиону у Титовом Ужицу доживела овације… Био је Иницијатор и активан учесник у градњи различитих објеката за физичко васпитање. Његовим доласком у Учитељску школу која није располагала ни са једним квдратним површине за физичко васпитање створени су оптимални услови за рид. Изгређене су две модерне сале уз пратеће објекте уз Учитељску школу које су се уклопиле у постојећи простор школе. Његовом заслугом изграђен је стадион за мале спортове уз Градтски стадион у Беглуку на Доварју, који су Ужичани су прозвали “Влајков стадион”.
Ужички хроничар Ђорђе Пилчевић је професора Влајка издвојио као једног од најзаслужнијих за ужички спорт и написао: „Ковачевић Влајко (Ужице 1924 – Ужице 1988), професор, спорски радник. Основну и учитељску школу завршио је у Ужицу. Дипломирао на Државном институту за физичлку културу у Београду и на истом факултету завршио постдипломске студије. Први је у Ужицу донео кошаркашку лопту (1950). Наставнички рад започео је у Учитељској школи 1951, а наставио као професор више школе на Педагошкој академији до 1988. Са ученицима учитељске школе више година је радио на уређењима спорског терена код Учитељске школе и стадиона за мале спортове код Градског стадиона, који је завршен 1960. Учитељска школа је добила је и спорску салу његовим истрајним настојањем да се будући учитељи морају припремити добро и за наставу физичког васпитања. За будуће учитеље организовао је обуку скијања и пливања. Бројне спорске приредбе, слетови, такмичења, спорски сусрети и надметања у Ужицу нису могли проћи без његове помоћи.
Бавио се уметничком фотографијом и приредио прву изложбу уметничке фотографије у Ужицу. Фотографије је објављивао у „Вестима“ али и на многим заједничким изложбама широм Југославије. За своје радове је добијао награде. Добио је значајне нагаде о признања за свој рад на пољу спорта и физичке културе.“
Када је легендарни Јехличка славио свој 95. рођендан, његов спорски наследник професор, тада магистар физичког васпитања Влајко Ковачевић предводио је ужичку делегацију да спорској легенди у Београду предају рођендански поклон. Била је то велика уљана слика уметника професора Бранка Ковачевића ужичке Соколане. Остала је лепа фотографија да сведочи када су се среле две ужичке спорске легенде последњи пут.
