Из Политикиног забавника Број: 3471 2018.
Аутор: Немања Баћковић
Илустратор: Милан Ристић
Многи који данас пролазе кроз Ужице и не сањају да су зелена брда пре свега 120 година била потпуно гола. Све док један човек није решио да то промени…
Још је чувени турски путописац Евлија Челебија (1611–1682) писао о лепотама шехера Ужица. А у томе се слажу и сви каснији путописци и хроничари. Описују варош лепо уређену, у којој је на све стране посађено разно воће. Миладин Т. Радовић у свом „Самоуком рукопису” наводи да није било турске куће без алата за цеђење пекмеза. А сировине за пекмез онолико, свуда стабла јабука, крушака и трешања.
Све куће заграђене високим зидом, иза којих жене готово никад нису излазиле. Зато је и свако двориште морало да има чесму и макар једно дрво, да прави ’ладовину и удобност, нарочито лети. И тако вековима, све до 1862. године, када је турско становништво исељено из шест српских вароши. Ту судбину поделили су и ужички Турци. Остало је забележено да је тада настала и песма „Ој, Ужице, мали Цариграде”, коју су испевале буле приликом исељења. А убрзо након тога, град тешко да је наликовао на миомирисну ђул-башту.
Турци одлазе
Тврђава је минирана и срушена, а у вароши су се још виделе последице великог пожара, који је у прах претворио добар део дрвених кућа. За турског земана сва је околина града била у оградама, а кад су они отишли, све је срушено. Стока је луњала и пасла куд је хтела. Уследио је и Херцеговачки устанак 1875. године, потом и рат с Турском, па се у Ужице слила сва сила избеглица и досељеника, добрим делом из Херцеговине, Црне Горе и Босне.
Уз староседеоце и неколико изузетно хладних зима, током којих се и река Ђетиња ледила, а цео град месецима мразом био одсечен од света, ето прилике за белај. За свега две или три зиме посечена је малтене свака затечена воћка. Када је њих нестало, мајстори са секирама почели су да погледују на брда изнад града. А на њима непрегледне шуме. Није дуго потрајало, а са Великог и Малог Забучја одзвањали су ударци секира. Када су их оголели до камена, прешли су на остала брда. Столетно дрвеће завршавало је у пећима и фурунама, на огњиштима, а нису се смирили док нису заложили и последњи жбун.
Незгода је једино што после зиме обично долази пролеће, а са њим и кише. С кишама, природно, бујице. Када су низ вододерине у варошку котлину почеле да се сливају огромне количине воде, Ужичани су схватили да она сеча баш и није била паметна. Али, шта сад. Касно је. Вода и некако, али се убрзо као већа невоља испоставило оно што је с водом долазило. Од камења и стења, разних нечистоћа, све до лешева животиња, ко зна где угинулих. Забележено је да је од лепе вароши убрзо настало ружно и кужно стеновито место. Оно мало лекара било је на великим мукама. Број туберкулозних болесника страховито се повећао.
Такво Ужице запамтио је и млади Ристо Тешић. Рођен је 1845. године, а добростојећи родитељи су га, чим је стасао, послали у далеки свет. И то право у Немачку, да учи часовничарски занат. Међутим, Ристу то није било довољно, па је свако мало одлазио и у Швајцарску. Где ће боље да научи него у земљи која је већ тада била позната по часовницима? А тамо је видео и разна чуда невиђена. На пример, градове у којима су велике површине под зеленилом. Бивало је и паркова, а и зелених појасева око самог насеља. Свега онога чега у његовом Ужицу није било ни за лек. А и људи делују некако срећније, а свакако здравије. Све то је оставило неизбрисив утисак у младом сајџији.
Паркове и оно силно зеленило није заборавио ни кад се вратио у Ужице. Отворио је сајџијску радњу, лепо ју је разрадио. Добио је и државни посао, а то је да брине о сату на звонику нове Саборне цркве Светог Ђорђа. Пошто су сви дотеривали своје сатове по том часовнику, грешке није смело да буде. Рекао би човек да му је све било потаман и ни о чему није морао да брине. Пребринуо је и женидбу, 1874. године, па му је остало само да троши своје дане.
Ипак, нешто му није дало мира – поглед ка Забучју и другим околним голим брдима. Поменути Миладин Радовић каже да је тај поглед био за богу плакати, да је то изгледало као „Сакара пустиња”. А тек кад се бујица сјури, од крша и песка није могло да се прође улицама. Све супротно од Швајцарске и Немачке. Ристо се, природно, обрати општинским властима, као надлежнима за пошумљавање и сличне послове. Објасни им да против те воде која довлачи крш и камен има да се бори, да та ругоба мора да се спречи, по сваку цену. Овима у општини наравно да није падало на памет да се бакћу још и са тим ситницама. Испрате они лепо Риста, а он се још више заинати.
Неуморни Ристо
Кажу да је данима и недељама обилазио околна брда, све прескачући вододерине и стење. Верао се по литицама, тамо нешто загледао, записивао. И убрзо решио да образује један малобројни одбор. Ристо и колеге има да се баве пошумљавањем оних места одакле је највећа опасност претила. Општинска упраава није имала ништа против, само док им не тражи паре. Једва их је умолио да му дају понеког кулучара. Када су то одобрили, на једвите јаде, Ристо се дао на посао.
Прво је допремио саднице врба и којекаквог другог шибља. А онда њима укротио три потока која су са северне стране претила Ужицу. Коштички, Буарски и Глуваћки поток убрзо су сређени. Пошумио је стране, док су обале заштићене шибљем. Стално су га виђали да иде од механџије до механџије и моли да му се дозволи да по шталама накупи који џак трине и тиме засеје огољену земљу и стење.
Када је успео у науму с потоцима, одважио се на много већи подухват. А то је да среди Забучје. Подухват кудикамо већи и опаснији. А општина и даље не хаје. Ристо се решио да и даље ради, па признао му ко или не признао. А како су брда и подножја тада изгледала, стоји у „Самоуком рукопису”:
„Усред пола дана туда нико није пролазио. Ту су сваки дан долетале каменице озго из брда, нешто саме, а нешто козе отискивале. Онде су извлачили из вароши стрвине. Онде је извођена заражена стока, те убијана. Једном је онде убијено око двадесет шапљивих волова. То се звало коњско гробље. Озго литице, оздо камен – права несрећа да туда нико никад пролазио није.”
Само, за такав подухват ваљало је наћи новац. Било је много крупније од скупљања трине и сађења шибља. Зато је шумарски одбор решио да узме на меницу 400 динара, и то на Ристино име. А како да врати новац? Тако што је на Ђетињи подигао купалиште, па воденицу, чак и камену брану и језерце. Однекуд је набавио некакве чамце, које је изнајмљивао. Ужичани су се јагмили за врелих дана, динар капље, а Риста и те како зна шта ће с њим.
Одмах је запуцао по околним селима. Проширио је глас међу сељацима да ће да откупи сваког јежа кога успеју да нађу. Ови су се крстили, подгуркивали, шта ће лудом сајџији толики јежеви? Да није шенуо памећу у тој Немачкој? Прво су му доносили мртве, а требало је неко време да прође док их није убедио да му само живи требају. И ови се убрзо навикну, па је пред Ристовом радњом малтене сваког дана освануо неко из околних села, све носећи смотуљак из кога вире бодље. А сајџија исто тако, свакодневно, после ручка, с помоћником креће ка Забучју. Вуку врећу у којој се нешто мрда.
Када се коначно попну на кужни камењар, Ристо развеже врећу из које истрчи мноштво јежева. А познато је да су јежеви смртни непријатељи змија, којих се по тој бестрагији онолико накотило. Неколико месеци касније, нестале су све до једне.
Јеж по јеж, змија по змија, дрво по дрво, тек, брда су с пролећа почела да бивају нешто зеленија. Чак су и они најсумњичавији, убеђени да је Ристо мало на своју руку, схватили да тај посао има смисла. Бујица је било све мање, а сајџијиних помоћника све више. Нису сада само кулучари радили, по наредби општине. Придружили су се и ужички ђаци, који су једва дочекали прилику да ураде нешто за свој град. Засадили су преко осамдесет врста дрвећа, пошумили сва брда и потоке, пробили путеве и стазе, чак направили и рибњак. Речју, створили су од пустиње башту, и то без пребијене паре од општине.
Како каже Радовић, све то је радио без паре и динара пуних двадесет година. И направио оно што Ужичани и данас називају „Велики парк”, на обали Ђетиње и повише ње. Тако је и велики српски књижевник Милутин Ускоковић средином прве деценије 20. века записао:
„Ово шеталиште налази се ван вароши, с друге стране Ђетиње, на једној падини дивљачког Забучја. Њега посећују ђаци и чиновници. И остали намерници, љубитељи природе, радо долазе у Велики парк, и тада и дан-данас, крећу се вијугавим пешачким стазама овог шумовитог предела, пењу у врхове Забучја, одакле се отварају дивни видици на варош. Сви посетиоци Великог парка уживају у лепоти пејзажа, где се жеље лакше обистињују”.
Да, то је написано о пределу који је двадесетак година раније био сточно гробље и змијарник.
Није се добри Ристо бавио само Забучјем. Када је сазидана Саборна црква 1842. године, како то обично бива, стара дрвена црквица Светог Марка на Царини потпуно је запуштена. Пропадала је, дрво је трулило, као да су сви чекали да се обруши па да развуку грађу. Али, Ристо с пријатељима и следбеницима није дао. Почео је да обнавља цркву, па ни само то. Доградио је лепу дрвену звонару, предвиђену за два звона. Уредио је порту, оградио, па још и посадио неколико липа около, које и данас стоје тамо. Као што стоји и црква и звонара, понос Ужица. Било је то 1882. године.
Тада је основао и подружницу Српског пољопривредног друштва за Округ ужички. Стално је путовао у Немачку на сајмове, па је одатле довукао и прво кожно седло у Србију. Ово чудо невиђено било је изложено на првој пољопривредној изложби у Београду. Само, пре него што га је изложио, Ристо га је дао ужичким сарачима, да га детаљно проуче и, ако могу, украду мустру. Уз његова упутства, постали су чувени мајстори седлари.
Милорад Искрин, ужички историчар, каже да је успео да поброји макар десет занимања којима се добри Риста бавио. И за свако је био стручњак. Од сајџијског заната, све до препарирања птица. И то само угинулих, пошто никада није убио животињу.
Стиже струја!
Ристо Тешић имао је још једну страст. Прво је у новинама читао о подухватима и проналасцима које је у далекој Америци изводио извесни Србин, родом из Лике. Заинтересовао се, да би потом из Немачке доносио и просто гутао све могуће књиге и брошуре које су се бавиле делом извесног Николе Тесле. И не само читао, већ и вести преносио околини. Постоје сведочења и понеки документ да је ужички индустријалац Малиша Атанацковић, надахнут баш Ристином замисли, решио да се на Ђетињи, под градом, прави једна од првих хидроелектрана у Србији, а по Теслиним начелима.
Краљ Александар Обреновић поставио је камен-темељац 15. маја 1899. године. Ту је био и професор Ђорђе Станојевић, све је изгледало као да је у потпуном реду. Ама им је изненађење приредило корито плаховите Ђетиње, приликом радова на јазу. Оно што би током дана изградили људи река је ноћу урушавала. Почело је да се прича о Скадру на Ђетињи, а мора бити да су поједини разматрали кога ће да узидају у јаз, па да посао крене како треба. А онда се неко досетио Риста. Поставили су га за надзорни орган изградње централе. Ако је успео да среди толике стене, моћи ће и овде да помогне.
Незгода је била само што је у том тренутку боловао. Ништа зато, ставили су га на фијакер и довезли на реку. Тако је лежао у колима и говорио им где шта да поставе: онај камен тамо, други овамо, трећи на ону страну. Све један на други, да се до дана данашњег не мрдну ни за центиметар. Додуше, биће да су ту мало помогли и гвоздени шипови пободени у камениту подлогу, испод муља.
Рашчуло се међу Ужичанима да је стигла опрема за хидроцентралу. И то у Крагујевац, железницом из Беча. Био је октобар 1899. године. Касна јесен, огромне машине, поједини делови били су тежи од три тоне. Деоничарско друштво за изградњу централе позвало је најбоље опремљене превознике да се удруже и дају понуду. Ипак, такву прилику ће имати једном у животу. А ови се нешто и нису отимали, за дивно чудо.
Како би и било другачије, када су путеви били лоши и неодржавани, железница још није стигла у Ужице, па се најчешће путовало поштанским колима. До Чачка и некако, али даље је сваком рабаџији на памети била Јелица и Марковица, са својим успонима, превојима и стрминама. Рабаџије су дошле, посматрале, договарале се, да на крају не учине ништа, „јер су им у памети јеличке окуке и стрми Потајник”. Није помагало ни кукумавчење и позивање на струку, а и углед краја из кога су. А зима иде.
Биће да су се у Крагујевцу зачудили када се новембра 1899. године појавио један члан управе из Ужица, с масом јармова, кола, саоница. Волови се подразумевају, а новинару „Трговинског гласника” све то је заличило на сеобу народа. Приметио је и да су кола и саонице некако нарочито удешени за превоз тако тешког и осетљивог терета. Тај члан управе, погађате, био је Ристо Тешић.
Направио је посебна кола и саонице на које су натрпани турбине и генератор. Помогли су и они из Војно-техничког завода, са својим дизалицама. Један део опреме сачекао је пролеће, али је већина претерана преко Јелице на колима с пуним дрвеним точковима, такозваним врндељама. Само Ристо и рабаџије знали су која је то мука била терати динамо-машине по стрмој Јелици. А када су постављене у централи, изгледале су мале и лагане. Сва опрема је дотерана и централа је пуштена у рад. И сину „виђело” из реке. Лучеви, лојанице и гасне лампе полако су клизили у прошлост.
Ристо је почео да сања нови сан. Само још железница фали, па да могу у Јевропу. Нажалост, није дочекао да види улазак локомотиве у Ужице 1912. године. Умро је 1904. године. Сахрањен је о трошку општине, што је била огромна почаст. И то као други коме је град одао такву почаст. Данас подно Доварја постоји улица која носи име овог ентузијасте и занесењака, вероватно првог српског еколога.
