Звали су се у турско време екмеџије. Пекари су један од најстаријих и назаступљенијих ужичких заната. Четрдесетих година 19. века било је у турском Ужицу 9 пекара. У српском делу Ужица, у горњој чаршији, делу данашње Ракијске и Царине, била су двојица пекара. Један је био Којо Зекавица, који се 1836. доселио у Ужице.
Године 1853. пекари у Ужицу оснивају Пекарско-екмеџијски еснаф. По попису из 1866. године, Ужице има 86 пекара. У време када се варош интезивно развија 1865-1875 било је доста механџија – екмеџија, када су се та два заната повезала. Године 1896. Пекарски еснаф је 1896. свом граду подигао чесму која постоји и дан данас и налази се у центру Ракијске пијаце.
У периоду између два светска рата, у Ужицу је било највише пекара, 1930. Године 43. Пред сам рат у Ужицу је била 41 пекарска радња.
У једној од најстаријих ужичких улица, Војводе Демира, налази се добро позната, већ више од једног века, „Лукина пекара“. Године 1902, ужички трговац и кафеџија Лука Тодоровић подигао је кућу, у којој је држао са својом женом Радојком кафану са пекаром и трговачком радњом, у којој је продавао суво месо, сланину, лук , кромпир, флаширану клековачу са сопственом етикетом. Извозио је и брезове метле у Босну. Укратко, био је ретко предузимљив човек. У првој деценији 20. века, Лукина кафана је била позната што се у њој завршавао ужички варошки карневал зван „Сељачка свадба“.
Током шездесетих година 20. века, некадашњу Тодоровића пекару држао је Видосав Марић, а затим браћа Ћазим и Милајим, Горанци из Приштине. Од њих је 1978. пекару преузео унук Луке Тодоровића, који носи његово име, данас свим Ужичанима познати Лука Тодоровић и почео у пекари спремати лепињу са све.
Лукина пекара и данас ради. Уз стално прилагођавање потребама и навикама Ужичана, пекарски занат се одржао да данас у Ужицу. Уз пекарско предузеће „Сретен Гудурић“, понос Ужица су традиционалне пекарске занатске радње „Шуљага“ и „Лука“, уз изузетно богату пекарским асортиманом „Нову пекару“.
