Mića Lucko, najjači Užičanin sa Pore

590

“Modrice i uboji se zaborave, ostaje uspomena na vreme, samo na izgled grube romantike”. Petar Tešić

Miloja Markovića sa Pore retko ko zna, svi ga u Užicu znaju kao kao Miću Lucka i pamte ga kao čvrstog momka, koji nije prezao da uđe u okršaj, iako je sve govorilo da će izvući deblji kraj. Ni kad je pregurao sedmdesetu godinu života, to nije smirilo njegovu naprasitu prirodu. Mlađi, koji nisu imali priliku da ga upoznaju, ne znaju da je njegova plahovitost samo verebalna. Intelegentan i čvrstih uverenja, rano je naučio da je svet pun iskušenja, da ogorčenost nikuda ne vodi. Njegovo superiorno ponašanje imalo je stila, niko drugi ne bi ni mogao da uradi sve što poželi.

Kad mu je otac Milovan na rođenju dao ime po dedi Miloju, nije razmišljao o sinu bokseru i motoristi, ali ga Mića nije izneverio. Poreklom iz jedne od najstarijih užičkih familija, tu iznad Kamenog korita, sazreo je u stručnjaka u svom poslu i ozbiljnog oca porodice, dedu šestoro unučadi. Nasledio je od oca ljubav prema lovu i Užičani su ga upamtili u legendarnoj “ekipi” lovaca sa Đokom Majmunom, Tomom Pekarom, Matom Konobarom, Kušljom, Mićom Popom, Sretenom Glavonjom… I danas važi za jednog od naboljih učitelja mladim lovcima. Posebne su njegove priče o igrankama u Gimnaziji, tapkanju karata pred bioskopom, bokserskim danima i uličnim obračunima, u kojima su se nadmetali momci iz različitih delova Užica. Vratimo se u detinjstvo i mladost Miće Lucka…

Mladi Mića Lucko
Mladi Mića Lucko

Stari Užičani iz pedesetih zapamtili su ga kao klinca koji se verao po krovovima kuća. Jednog dana na početku pedesetih, dok se u užičkom bioskopu “Zlatibor” prikazivao neki italijanski film, Mićin drug Jovica Popović, dade mu nadimak “Lucija”, na italijanskom mačka. A kada se Mičo Lucija sa krovova počeo spuštati niz oluke i gromobrane i ponekad zavirivati u neku sobu, Užičani mu prepraviše nadimak u “Lucko”. Jednom prilikom Mića je komentarisao to vreme:
“Jesete, bili smo luckasti na svoj način, jedno vreme je bilo u modi takmičenje ko ima jaču glavu. I gde ćeš bolju proveru nego tres glavom u oluk, pa ko više ulubi on najači glavonja. Nije bilo oluka od Terazija do Dovarja i Carine koji nisam šinuo i ulubio, pogotovo četvrtase oluke. Međutim pored nekadašnjeg bioskopa ‘Zlatibora’ osvane nov, okrugao oluk. Prva poslastica, zaletim se, zveknem ga glavom, kad ono mrak. Probudim se, rekoh ko me maznuo da mu jebem mater, a ono bi tučani oluk. Izašle Vera i Nada prodavačice karata u bioskopu izađu viču u glas: “Mićo dete idi malo gađaj u lokomotivu’.”

Ubrzo posle toga, krupan i jak, počeo je da se bavi boksom, borio se na brojnim ringovima, a još više uličnim megdanima. U Užicu se pričalo “Lucko udra kao ludak”.
Nikada nije pušio niti je pio. Taj period svoga života je komentarisao:
“Možda je neko mogao da me iznenadi na kvarno, ali sam poštenu borbu uvek prihvatao sa svakim. Meni je žao današnjih klinaca. Nemaju srca za poštenu borbu, nemaju pesnicu, nemaju kondicije, ne bave se sportom. Ne može klinac celu noć da džoka u kafiću, puši i ne spava, pa da uđe u poštenu borbu. Ja sam u dvadesetoj godini imao 100 kilograma i nisam bio debeo. Sećam se u to vreme, dr. Borodin dovede u Užice nekog Kragujevčanina. Spremao se za meč za titulu prvaka Jugoslavije. Kaže mi doktor ‘ajde Mića sparinguj mu malo, neće te on udariti jako, nemoj da se plašiš’. Uđem u ring i posle deset sekundi ga drmnem tako da momak izleti kroz konopce. Skoči Borodin i viče: “Mića, leb ti jebem, ubi čoveka”. I čulo se to, saznali za nokaut. Dovedu Kraljevčanina Lakića, tadašnjeg prvaka Jugoslavije u teškoj kategoriji. Svi mislili da neću smeti u ring, ali izađem, u prve dve runde ga bacim na pod. Ipak, na kraju meč je proglašen za nerešeno, jer je mene taj Lekić dobro oplaveo. Ali nisam padao! Tu nije bilo eskivaže i skipovanja. Ukopaš se u ring i du du, pa ko preživi nek priča.”

Tražili su Miću Lucka u BK Zvezdi i Partizanu, nije hteo iz Užica, jer je smatrao da bi njegovo društvo sa Pore bilo oslobljeno u stalnim borbama sa Carinjašima u sastavu: Patak, Mićara, Stevo i Pandža… U to vreme u Užicu je vladao ulični zakon, prisećao se Mića Lucko “kako kaže Pora, tako biti mora”. Sećao se da su za doček Nove 1955, doneli odluku da se u Gimnaziji pravi zatvorena igranka, samo za đake Gimnazije i Ekonomske. i u Tehničkoj čkoli isto igranka, ali za tehničare i učitelje, a oni sa Pore skoro svi išli u “ŠUP”. Za Luckovo društvo nema mesta na igrankama, a od 250 učenika bilo samo tri devojke: “Eeee, ne može tako“, kaže Lucko i sa svojima se dogovori da ih sve “zezne”. I tako, dođu oni u Gimnaziju, a tamo Ristan grobar ne da da uđu. Kaže: “Za šupovce ulaz strogo zabranjen”. Razvalimo vrata, uđemo unutra i zajebemo igranku. Ludnica u gradu. Zaseda komitet. Zovne nas Dušanka Ponorac, sa njom u kancelariji i Mirko Popović. Pitaju šta smo to uradili, pitaju da li smo svesni kakvu smo štetu naneli široj društvenoj zajednici? Kažem Dušanci da nije u redu da svi imaju igranke, a mi šupovci nemamo. I tako, Dušanka i Mirko narede da nema više zatvorenih igranki.“

Kad nije boksovao, sedao je na svoj motor i vratolomno vozio stotinama kilometara. Pobeđivao je na trkama na Tjentištu i u Kraljevu. Bio je zajedno sa Pacurom i Šmakom jedan od prvih užičkih bajkera.

Moja generacija iz pedeset i neke Miću Lucka je zapamtila kao krupnog momka, koji je bio sklon da se potuče, ali i majstora koji radeći 47. godina u “Putevima”, ugradio sebe u hiljade kilometara puteva u Jugoslaviji, Ukrajni, Rusiji, Iraku… Novinar Petar Tešić je pisao o Lucku:

“Putari znaju šta je muka kada se pokvari finišer, valjak. Ako se ne osposobi za rad, gradilište može da propadne, dovoljno je da jedne noći padne kiša i da bujica odnese podloge. Da bi asfalt bio ugrađen kad i kakao treba, Mića se popodne prihvatao posla i već ujutru mašina je mogla da zabruji. Sedamnaest direktora “Puteva” je u njemu nalazilo potporu i sigurnost. Vaso Mićić je na gradilište dolazio u 6 ujutru i u 5 popodne i nikada se nije dogodilo da Markovića, popularnog Lucka, nije našao na radnom mestu posvećenog poslu.

Penzioner Mića Lucko
Penzioner Mića Lucko

Prvo je kod Miće Lucka bilo “Kako kaže Pora, tako biti mora!”, a kasnije, “Pesnice na ulici, nežnost u kući”. Iako je imao priliku da ode u Austriju ili Italiju, odustao je od belosvetskih izazova da bi negovao bolesnu majku. Naravno, Mića nikada nije rekao da je to bio glavni razlog zašto nije otišao “napolje”. Komentarisao je na svoj način:
“Imao sam i ja iste želje, ali nismo mogli svi napolje. Neko je morao ostati da čuva grad”.

U Užicu je važio za zaštitnika slabijih, lokalne siledžije strepeli su od Miće Lucka, a i klonili su se devojaka koje su želele da budu pored njega. Petar Tešić mi je pričao:

“Sećam se tih vremena Luckovih momačkih dana, nisam upoznao nikoga ko bi smeo da mu stane na crtu. Gledao sam filmove u kojima se Silvester Stalone bori protiv dvadeset i više momaka i, za razliku od ostalih, verovao sam da je to moguće. Poznavao sam Miću Lucka, mladića sa Pore, kada je kao lokal patriota i ostrašćeni navijač “Slobode”, u Kragujevcu napravio je podvig o kome se više pričalo nego o utakmici. Pedeset navijača Šumadije je krenulo na na njega, on se nakostrešio, blago povio napred gornji deo tela i, sa rukama na bokovima, isturio glavu napred. Glavom je prebio jednog protivnika ostali su se povukli… Početkom sedamdesetih u Užicu su od ludo hrabrih momaka i važili za najjače bili Mića Lucko i Pacura, obojica su vozili motore, a do njihovog dvoboja nikada nije došlo. Po mišljenju Užičana, Mića je bio jači, a Pacura opasniji… Treći koji bi se po hrabrosti i snazi mogao izdvojiti bio bi sigurno Aco Dejović sa Dovarja.”

O tim užičkim tučnjavama mi je davno sam Mića Lucko pričao:
“U to vreme, sredinom šezdesetih i malo kasnije, u Užicu nije bilo mnogo milicionera, najviše desetak. Doista nije više ni trebalo. Sve što se događalo bile su tuče i pomalo tapkanja pred bioskopom. Te tuče su bile česte. Znači, dogovorimo se, zakažemo mesto šorke i bepamo se pa ko jači. Posle se dogovorimo o revanšu i nikom ništa. Tu milicija nema šta da interveniše. Ali, eto, pojavio se Megre i počeo revnosnije gledati na te stvari. A, tuča, a kod Brka Boškovića na suđenje. Ne znam koliko sam kazni platio zbog tuča, ali Brko je uvek govorio isto: “Doviđenja i navrati opet” Kažem da ću svratiti i da jedva čekam da ga ponovo vidim. Smeje se Brko, iako mi je zarezao najveću novčanu kaznu, a smešno i meni od muke. Više sam ga viđao u sudu nego na ulici.”

Mića je uvek voleo fudbal, posebno užičku “Slobodu”. Ako bi naprvili listu najistaknutijih Slobodinih navijača, u vrhu te liste bi se našao Mića Lucko. Užičani su zapamtili jednu utakmicu, a i Mića je zapamtio za ceo život tuču koja je izbila zbog te utakmice u “Avliji”, kako su tada zvali užički stadion u Begluku. Bila je to utakmica decenije. O njoj se pričalo u užicu stotinu priča i za nju je i devedesetih znao svaki pionir okrenut fudbalu, a kamoli stalni fudbalski hodočasnici u “avliji” na Begluku. Ostala je za užički nezaborav zabeležena i orginalna priča baš onakva kako je Lucko ispričao negde sredinom devedesetih godina u bašti kafane “Tabana”, koju je tada držao Aleksandar Ćirović Ćizo. U opuštenoj atmosferi koja uopšte nije ličila na novinarsko tv ispitivanje, Lucko je otvorio dušu i ispričao priču na onaj pravi užički urbani način:
“Uh, to je bila utakmica decenije. Iz Kraljeva došlo svih 5 autobusa prepuni navijača. Onda sa Carine, Dovarja, Pora i Zlatiborci (misli na deo Užica uz stari Zlatiborski put na Zabučju) pomirili i udružili se. Jebeš domaći rat, dolaze kraljevački mandovi.

Mića Lucko zagriženi navijač FK "Slobode" sedi na haubi keca, slavi značajnu pobedu
Mića Lucko zagriženi navijač FK “Slobode” sedi na haubi keca, slavi značajnu pobedu

Naoštrimo motke, izbrusimo kamenice, odem te skinem parče šine sa sporednog koloseka ćire i okačim ga na topole. Po šini udaramo šerpama i plekovima. Ječi ‘avlija’, ali se i mandovi iz Kraljeva dobro čuju. I jebeš im mater, ne mogu da izdržim, nego odem da posetim Kraljevčane. Mandovi me odmah napadnu. Priskoče mi u pomoć Šunja i Zec sa Dovarja, dođu i ostali. Uhvatim jednog malog mandovčića i dignem ga uvis pa sa njim počnem da tresem ostale. Uleti milicija i stavi mi odmah lisice na ruke. Vode me preko terena, a ceo stadion skandira “pustite Miću, pustite Miću”. Čuo sam kad je inspektor rekao “ako ga pustimo on će se vratiti i izbiće građanski rat”. Valjda zbog toga, odveli su me u zatvor, tako su me prebili te večeri da sam od besa, kad su izašli pokidao lisice i otišao pravo u bolnicu. Kad me video, dr Milićević me pitao da li me udario voz. Izlečio sam se, i tužim milicionere, Za vreme suđenja pred zgradom suda skoro 500 ljudi skandira “banditi”, “banditi”. Vidim nema ništa od presude i zaputim se u Beograd, pravac kod Krcuna. Da ga nisam našao otišao bih kod Tita. Da ne pričam kakve sam sve zajebancije i gužve imao dok nisam ušao u Krcunov kabinet, ali kad sam konačno ušao kod njega, sve mu ispričam. Krcun me sasluša, kaže mi da ne brinem i na kraju me pita da li imam para za voz do Užica. ‘Ako nemaš, kaži mi, odvešće te moj šofer do Užica’.
Uglavnom, vratim se ja vozom u Užice, a na stanici, mila moja majko, odbor za doček: Mirko, Dušanka, Olga Živković… Pitaju me što sam morao da idem za Beograd. Odgovorim im da sam bio kod glave, jer mi je dosta repova. I šta je bilo? Milicioneri, njih trojica, dobili su zatvorske kazne od 3 do 6 meseci, a ja dobio pola miliona odštete. Niko nije smeo da bije Miću Lucka vezanog. Nisam ja tražio ni pare, ni zatvor za te milicionere. Rekao sam sudiji: ‘Molim te, zatvori nas četvoricu u jednu ćeliju i pusti nas da budemo sami dva sata. Posle toga smo nikom ništa. Naravno sudija nije pristao. Ni milicioneri.”

Govoreći o svojoj generaciji, Lucko je istakao da su imali jednu veliku želju, zvanu isostranstvo. Prepreka je bila što se nije lako mogao dobiti pasoš, mnogi su pobegli. “Tomo musketar je bio najbolji plesač u Užicu. Uvek je govorio da će jednog dana otići u Brazil da igra sambu. I otišao je. Dan danas je tamo. Otišao je i Boško Radonjić i mnogi drugi.”

Postoji ona knjiga iz pedesetih, “Kad su cvetale tikve”, večiti bestseler, po kojoj je urađena pozorišna prestava… film. Ubeđen sam da bi roman o životu Miće Lucka bio veći bestseler. To bi bila urbana priča o vremenu koje je takve priče potiskivalo u zaborav. Nek nam je živ i zdrav naš veliki Mića Lucko, jedna od urbanih legendi našega Užica.