На фотографији Пливачки клуб “Слобода” 1956. године, на кесону који су сами Ужичани склони пливачком спорту, направили и поправљали. С десна: Дуле Пујдо, Рајко Маџо, Марко Цуце, Кинез… (ако неко препозна некога или зна права имена особа са фотографије, нека припомогне). Кесони су били на месту “Плаже Јадран” према старој централи. Али, како је било на пливалишту баш тада када су Ужичани решили да напредују у свом пливачком умећу приповеда један од најплоднијх ужичких чувара сећања ужички писац, присутан на приложеној фотографији (у средини, други одоздо) Коштичанин, Лале Милосављевић:
– “Пливалиште на коме се одвијала комична представ у режији Дула Пујда је било мало изнад трабулине према каменом Железничком мосту, пред тунелом испод Старог града. Пливалиште није увек одолевало ударима плаховите Ђетиње, нарочито с пролећа. Али је од свега била јача воља ужичких пливача да славе своје победе у пливању. та велика љубав за пливачки спорт настајала је пред Други светски рат.“
Прича се како се некакав Новосађанин нашао на ужичкој плажи и посматрао ужичке младиће како се надмећу ко ће пре препливати Ђетињу, где је најшира. Запазио је да о пливању мало знају и рекао им:
– Ви не знате да пливате!
Такве речи беху изазов за једну младост. Хтели су млади Ужичани да виде шта то критичар зна, па су се мало чак и смејали када је, као да има мотор, краулом препливао плажом уздуж и попреко.
– Па ти рониш, не пливаш! – говорили му зачуђени.
– То што ви пливате – објаснио им изврсни Новосађанин – могло би се звати “народни стил”, а ја вас могу научити да пливате разне стилове – краул, прсно, леђно, лептир стил…
Научићу вас да будете прави пливачи и спортисти.
Дошао човек из наше Атине, да на Ђетињи установи вештину пливања – хвала му.
Није се дуго чекало и почеше прве утакмице у правом пливању. Ужичани ће временом држати српски пливачки врх и дичиће се јунацима Плаже “Јадран” и свога пливалишта.”
После Плаже “Јадран”, Мала брана је дочекивала, изабране. Ту се могло нешто дуже и озбиљније пропливати. Младићи су на купање долазили раније. Имали су мање обавеза него девојке. Оне би наилазиле после обављених послова у кући, какве тадашње девојке нису могле заобићи.
И девојке је Мала брана бирала као што је и младиће. Ипак их је понајвише бирала по лепоти, изузетној лепоти. Не зна се када се погледају те пожутеле фотографије, која је лепша: Ана Мирковић, њена сестра Душа, затим или пре како хоћете (како рече приповедач), Вера Топаловић, Дана Захарић… Девојке би долазиле преко Старог града да би избегле тунеле. Складне у лепоти, препланулих тела, најпре би се појавиле на железничком мосту, преко пута Треће хидроцентрале, оне у Турици. Нимфе са Ђетиње долетале би из ваздуха. Лепим скоковима са моста предавали би се чистој бистрој Ђетињи. Сви чувари сећања, који су то доживели, се слажу да би од тог тренутка на Малој брани почињало да буде ведрије, без обзира на временске прилике.
