Први протестни опозициони митинг у Ужицу одржан је у мају 1990. године пред зградом Општине. Назван је “Мајски митинг”. На њему су говорили Слободан Гавриловић, Светислав Басара, сликар Обрад Јовановић и други. Атмосфера је била натегнута с обзиром да је овај први опозициони митинг у Србији био забрањен. Скуп је, што би данас било необично, одржан у поподневним часовима, кад су улице уобичајно биле доста празне. Али тог дана нису биле, биле су препуне тобоже незаинтересованих шетача, а испред зграде Општине је стајала само мања група оних најпркоснијих и слушала говорнике. Највероватније баш због тога што је Ужице доста дуго било “црвено”, догодио се у њему доста јак опозициони набој, тако да је већином на изборима добијала опозиција.
Постојала је и раније група људи која се није слагала са комунизмом. Већином су то били чланови ужичког монархистичког клуба “”Краљ Петар други”. У Ужице су долазили Добрица Ћосић, Сретен Марић и други. Дуго би са противницима актуелне власти разговарали теоретски о проблемима. Тако, и ако су били лојални грађани, опозициона идеја није замрла.
У то време свеопште кризе, млади су узимали учешће у политичком животу, студенти су често протестовали против власти, а за њима, као подршка по свим градовима, ученици средњих школа. А професори су већином били на страни ученика.
У првој половини деведесетих година иако је већина Ужичана гласала за опозиционе партије, ипак, због тада већинског система, СПС је добијао изборе, те су на руководећим местима у Ужицу листом били социјалисти. Можда је то било добро за град ако се погледа како су касније пролазиле општине у којима је победила опозиција и смењени сви социјалисти. Били су под разним притисцима, малтретирањем, недодељивањем новца с обзиром да је све било централизовано…
Године 1996. године 20. новембра протесте боље рећи демонстрације Ужицу је изазвало прекрајање локалних избора, на изборима за локалну управу. Трећег новембра те 1996, највише гласова добила је Коалиција “Заједно” у којој су биле ДС и СПО са Грађанским савезом Србије. Општински одбор изборне комисије поништила је резултате другог круга избора, који су одржани 17. новембра у 9 изборних јединица у којима је Коалиција добила већину. Коалиција је је заказала протесни скуп за 20. новембар испред зграде општине, где се скупило око 10.000 грађана. На Митингу су говорили кандидати за одборнике коалиције заједно, представници Коалиције из Пожеге, Ариља, Косјерића, Ивањице, Нове Вароши и репоблички посланици Слободан Гавриловић и Љубиша Арсенијевић. Скуп протекао без инцидента, а грађани су позвани да у трећем кругу гласају за Коалицију. Протести су настављени и наредних дана окупљањем грађана испред зграде општине и протесном шетњом. Ужичани су носили транспаренте са захтевима да се признају резултати избора, узвикивали пароле и дували у пиштаљке.
Сретен Танасковић направио је највећу пиштаљку, која је касније поклоњена организационом одбору протеста у Београду. Ради спречавања најављеног митинга Коалиције у Ужицу, полиција је мобилисала резерни састав и довела појачање из других градова Србије. У трећем изборном кругу, 27. новембра, у преосталих 9 изборних јединица Коалиција је освојила све мандате. Седница новоизабране скупштине одржана је 12. децембра 1996, али је делегате Скупштине полиција избацила из сале. Шетње су настављене и током децембра и јануара са истим захтевима. Око 5.000 грађана окупило се 3. фебруара 1997. на протесном митингу поводом бруталног понашања припадника МУП-а Србије према учесницима заједничког протеста студената и Коалиције “Заједно”. После више од 90 дана свакодневних шетњи Ужицем, протест је завршен 21. фебруара, када је одржана седница Скупштине општине на којој су потврђени резултати гласања за одборнике: 39 мандата освојила је Коалиција “Заједно” и 28 Социјалистичка партија Србије.
Следећи значајни протести у Ужицу су се десили 2000. године. Организовала их је Демократска опозиција Србије – ДОС. Захтев је био да председник СР Југославије, Слободан Милошевић, до 5. октобра призна резултате гласања на савезним, председничким и локалним изборима, одржаним 24. септембра 2000. У Ужицу је на изборе изашло 74 одсто гласача, а највише посланика добио је ДОС. У организацији ужичке Демократске опозиције, 5. октобра кренула је из Ужица према Београду колона од 26 аутобуса и више од 300 аутомобила са демонстрантима. Пратили их је екипа ужичке Телевизије 5. У Севојни су се колони прикључили два аутобуса са радницима Ваљаонице бакра. На челу колоне био је булдожер, који је отклањао препреке на путу, за њим трубачи из Дрежника. У Пожеги им се прикључило десетак аутобуса и неколико десетина аутомобила. Код скретања за Лучане, тунел код Кратовске стене био је засут великом количином ризле, протестанте је дочекало више од 30 полицајаца у пуној опреми за разбијање демонстрација. Булдожер је уклонио препреку и протестанти су наставили пут ка Чачку, где су им се придружили Чачани. Ужичке демостранте, који су се у Београду пред Савезном скупштином прикључили демонстрантима из читаве Србије, предводио је Горан Свилановић, председник Грађанског савеза Србије. Слободан Милошевић је 6. октобра признао пораз на председничким изборима. Ужичани су победу прославили са суграђанима на Тргу партизана.
