Слику града коме је глава међу облацима, а ноге у вировима реке, можда понајбоље илуструје догађај који се збио 2. октобра 1737. године. После пораза од Аустрије, потпомогнуте оружјем и вером Срба да је слобода куцнула и на њихова врата, Ужице је постало важан погранични град Турске, која је изгубила готово цео Београдски пашалук. И ваљало га је бранити и одбранити.
Аустријске трупе артиљеријском ватром напале су град 30. септембра, а српска милиција тукла је браниоце с леђа. За наредни дан био је предвиђен јуриш на бедеме и већ су биле припремљене лествице за пењање на зидове, као и материјал за попуњавање рова и израду једне врсте моста према главној градској капији. Догађаји су, ипак, кренули другачијим током и то, како у изузетној књизи – монографији „Ужички град” пише наш уважени археолог др Марко Поповић, иначе рођен у Ужицу, захваљујући умешности и храбрости тројице Срба чија имена историја, нажалост, није упамтила.
Они су се налазили у граду с турском посадом, која је бројала око 200 глава, и ноћу, после првог дана борбе, крадомице су се конопцима спустили низ бедеме, право код нападача. Поверили су им бројно стање бранилаца, али и да утврђење не може да се освоји на јуриш све док се не провале градске капије, од којих је она унутрашња, главна, била обложена гвозденим плочама и са задње стране појачана барикадом од камења. Сами су се понудили да их провале ћускијама, а можда и минама. Тако је и било. Али, ни Турци се нису дали, па су жестоко напали гађајући их камењем с бедема све док нису смртно страдали у дубоком рову испред капије.
Аустријанци су у међувремену искористили прилику и довукли топ који би гађао спорна гвоздена врата и тако омогућио продор у град. Међутим, кад су видели да је ђаво однео шалу, Турци су одлучили да се предају под часним условима. Наиме, чим је истакнута бела застава, два турска официра узјахала су ужад и њима се спустила низ градске бедеме да уговоре услове предаје. Примио их је лично фелдмаршал Скендорф, главнокомандујући. Кад су се сагласили шта је чија обавеза, један официр остао је у логору као талац, а други се, заједно с царским тумачем и документом о предаји написаним на немачком, поново дохватио ужета којим су га извукли у град. Истим путем враћен је и текст на турском језику. Тек тада је посада отворила капију и предала се.
После опсаде из 1737. године, обнављају се главна кула, цитадела, уређују се бедеми, ојачава капија, гради се Водена кула, јединствена међу утврдама на нашем тлу. Висока око 43 метра, с осам спратова које је повезивало 168 степеника, она се спуштала у корито реке да би кроз њу на чекрк могла да се извлачи вода, али тако да то непријатељ приликом опсаде не може да види. Унутар зидина граде се и зграде за смештај посаде, складиште муниције и стовариште хране. У условима ратовања хладним оружјем била је то практично неосвојива тврђава. Уз довољно хране и воде извлачене из реке, могла је дуго да одолева. Међутим, муке настају кад се на бојишту појаве опсадни топови, чијим гвозденим куглама бедеми града не могу да одоле. Таква је, уосталом, била и судбина већине, не само наших, средњовековних градова.
Великим турским поразом код Беча 1683. године кренуло је ослобађање покорених хришћанских народа. Један за другим падају многи утврђени градови, а опасност се приближава и Ужицу које почетком 18. века постаје главно војно упориште на југозападу Београдског пашалука. Овде је, због посебног положаја, било немогуће утврдити град новим бастионима, па Турци одлучују да изграде такозвано спољно утврђење не би ли тиме онемогућили непријатељу да поседне узвишења најближа граду и на њих постави своју опсадну артиљерију. Узалуд. Како је већ речено на почетку овог текста, град је потписао предају 2. октобра 1737. године. О губицима турске посаде нема сачуваних података, док је аустријска војска имала 220 погинулих или рањених војника, међу којима је било и око 30 Срба. У град је смештена посада од 200 војника, углавном Немаца и нешто Срба. Закратко. Јер, освајање Ужица било је последњи успех Аустријанаца у овом рату. Већ 1. марта наредне године град је са 6000 војника опсео зворнички Мехмед капетан. Тек након тронедељних борби, Турци су из Зворника довукли два велика опсадна топа, који су одлучујуће утицали на даљи ток борбе. Наиме, већ првог дана град је доживео велика разарања и браниоцима је једино преостало да се, уз колико-толико часне услове, предају и повуку.
