Иако је нађен вредан новчић током археолошких ископавања, биће 1983, није утврђено колико су трајали ти радови током обнове Ужичког града и шта је све током тог 18. века детаљно урађено, кад градска утврда добија свој коначни изглед. Одбрана Ужица је ојачана, али ће време и догађаји који су уследили показати да ни то није довољно, да је доба тако грађених утврда неповратно прошло. Али, зато расте варош уз утврду и средином 18. века Ужице има положај шехера, великог муслиманског града, с 21 махалом, 488 домова и, по свему судећи, 14 џамија. На срећу мештана, град је мимоишао аустро-турски рат из 1788-1791. године.
Тек што су одједрили ветрови тог сукоба, букнуо је Први српски устанак, а 30. јула 1805. године устаници су свом силином напали ужичку варош и запалили је са свих страна тако да, како су сведочили очевици, ниједна кућа није остала цела. Преживели су спас потражили иза камених бедема, где се већ налазило и мноштво заточених Срба. Убрзо су се, у знак предаје, на врховима бедема забелеле заставе. Постигнут је споразум да се из града истерају дахије, да Турци староседеоци остану и у тврђави и у вароши, али да се не мешају у српске послове, а да у име одштете устаницима плате 5000 дуката, „тек да виде како се данак плаћа”, и да дају 80 коња, који ће бити раздељени старешинама и војсци.
Ово својеврсно двовлашће није, наравно, било без мноштва несугласица, чак отворених жестоких окршаја, у којима је тешко рањен и Милош Обреновић. И Карађорђе је месец дана учествовао у опсади града и онда продужио даље, новим изазовима. У опседнутом граду, с мноштвом избеглица, Турци су, изморени глађу, почели да једу и коње. Ништа им није помогло и средином јула 1807. године су се предали. Тако је за устаничку Србију ослобођено Ужице постало главно војно упориште у даљим ратним подухватима према горњем Подрињу и Босни. У њему се понекад налазило неколико хиљада војника.
Ваљало је, пред предстојеће догађаје обновити и утврдити бедеме, али то је из више разлога било готово немогуће. Зато је руски инжењерски мајор Василије Антонович Грамберг, задужен да учини све што може на побољшању система одбране у устаничкој Србији, предложио да се на суседном брду Караула подигне спољно утврђење које ће штитити и утврду и варош. Уз то, град је опремљен додатном муницијом и наоружањем, а у магацине је, почетком јуна 1812. године, допремљено 50 тона жита. За команданта града поново је постављен војвода Милош Обреновић. Занимљиво је да је то време кад се, управо овде, чине први покушаји да се у Србији уведе стајаћа војска. По слому устанка 1813. године, Ужице је поново у рукама Турака. Град то остаје и након Друге српске буне, кад су у читавој Србији Турци у утврдама, а домаће становништво испод или око њих. Пошто су сукоби скоро свакодневни, Турци обнављају бедеме и куле и то су последњи радови на утврђивању Ужичког града.
Крајем септембра 1862. године у Ужице је стигла комисија за исељавање Турака из Србије договорено неколико дана раније на конференцији великих сила у Канлиџи. И не само то. По том договору било је предвиђено и да се, заједно с оближњим градом Соко, поруши и утврда над Ђетињом. У извештају од октобра 1862. године Илија Гарашанин овако је обавестио претпостављене: „Ужице је очишћено од Турака и Град овдашњи разрушен!” Изгледа, међутим, да је град био само делимично онеспособљен за употребу, јер је тек крајем зиме наредне године, у присуству енглеског и турског комесара, Ужички град разорен и онеспособљен као војно упориште.
Данас је то омиљено излетиште храбријих Ужичана и њихових гостију, али и оних који воле да на врху овог брега, бар накратко, отплове у прошлост уверени да ће онда лакше одгонетнути будућност. У мом рукопису роману “У долини реке Диотиос” на самом крају пише:
– “Два миленијума касније река Диотиос ће се звати Ђетиња. О њој ће причати хиљаде заљубљених парова, који су уз њу, баш ту, на некадашњем месту где се налазио Луцијев кастелум и терма, такође нашли своју љубав и срећу гледајући данашње урбано Ужице. Они, који су морали да оду далеко од ње, понели су реку, котлину и град у свом срцу. Раширили много дивних, тајанствених прича. Прича о овом необичном крају, пуном мистике и лепоте. О томе се причало и прича свуда, где су се нашли они који у свом срцу носе ужичку котлину и реку чаробницу.”
