Rodonačelnik gimnastike u Srbiji je bio slikar i akademik Stevan Todorović, koji je 1857. osnovao u Beogradu Prvo srpsko društvo za gimnastiku i borenje. Vežbali su na livadi u blizini Saborne crkve. Knezu Mihailu se to svidelo, pa je društvo dobilo prostorije u blizini Kalemegdana i sprave.
U Užicu je najstarija sporska grana uvedena 1881. Najpre u škole kao telesno vežbanje, a od 1895. užički gimnastičari vežbaju u okviru gimnastičkog društva Čutovići. Formiranje Sokolskog društva (1911.) podstaklo je masovnost i popularnost gimnastike, naročito među školskom omladinom. Gimnastika je između dva svetska rata bila veoma popularna na prostoru kraljevine. Za to je najzaslužniji Sokolski pokret. Posle Drugog svetskog rata tradiciju Sokolskog društva nastavlja Užičko gimnastičko društvo, koje održava masovne fiskulturne sletove na otvorenom, u čijem su programu bile i “proste vežbe” i “Vežbe na spravama”.
Užičko sokolsko društvo postoji od 3. marta 1911. godine, zahvaljujući mladom Josifu Jehlički, Čehu koji je došao u Užice i širio sokolsku ideju. Posle sedam dana društvo je primljeno u Savez sokolskih društava Kraljevine Srbije. Muška sportska gimnastika vežba se na šest sprava (parter, konj s hvataljkama, preskok, vratilo, karike i razboj), a ženska na četiri (parter, greda, dvovisinski razboj i preskok). Osnova svih takmičenja je gimnastički višeboj, a gimnastičarke i gimnastičari takmiče se u četvorodelnom programu: ekipno predtakmičenje, ekipno finale, finale višeboja i finale na spravama. Vežbali su u Gimnaziji, u kojoj je gimnastička sala nije bila pogodna za veći broj vežbača, a njeno betonsko dvorište je bilo opasno za gimnastiku, iako su tu prvi užički gimnastičari vežbali i fotografisali se. Kada su se neki povredili, užički sokoli su zamolili uglednog Aleksu Aka Popovića da im dozvoli za časove fiskulture svoju baštu na Lipi. On je naredio da se poseče voće, i povećao prostor za vežbanje.
Prvo vežbanje je održano je 26. marta 1911. godine. Omiljene “discipline” Užičana na samom početku bile su hajdučke – bacanje kamena s ramena, skokovi, rvanje, dizanje tegova. Gimnastika, vežbe na spravama, to je kratko trajalo. Užički gimnastičari su se brzo prilagodili evropskim pravilima sokolstva. Vežbali su u propisanoj odeći na vežbama. Na javnim manifestacijema su nastupali u svečanim odorama, Užički sokoli prvi put učestvovali na jednom fiskulturnom takmičenju prilikom Đurđevdanskog uranka, 6. maja. Pripremili su vežbe na spravama vratilo, razboj, i u disciplinama trčanja na 100 i 200 metara. Taj mesec obeležio je i prvi javni čas, održan krajem maja, na Vašarištu u Međaju na kome je učestvovao veliki broj vežbača u uniformama.
Užičko sokolsko društvo je bilo značajno i u kulturnom radu, zajedno sa pevačkim društvom “Zlatiborska vila”, sa kojim su Sokoli nastupali više puta. Ipak, strogi Jehlička je napisao “Ispisat, jer nije znao disciplinu”, za njih stotinak.
Užičkim gimnastičarima u sokolskom društvu je bilo zabranjeno učešće ili prisustvovanje na političkim skupovima. Najznačajnija manifestacija koju je Društvo priredilo u 1912. godini bio je svečani defile povodom dolaska prvog voza “ćire” u Užice, 2. juna. Zajedno sa društvom “Zlatiborska vila”, Požarnom četom i radnicima tkačke fabrike, Sokoli su priredili javni čas, kome su prisustvovali svi koji su doputovali vozom, i prema sećanju Josifa Jehličke: “Kasnije su se pohvalno izražavali“. Prosperitetni rad Društva prekinut je 1912. godine, po izbijanju Prvog balkanskog rata. Rukovodstvo užičkog „Sokola“ mobilizovano je, a vežbališta korišćena u ratne svrhe, a podmladak, koji je činio veći deo vežbača, ostao je kućama ili u skloništima. Ovaj period stagnacije gimnastike, kako se ispostavilo u narednim godinama, bio je kratak, i trajao je sve do novembra 1913. godine. Od tada, pa do 1914. godine intenzivno su spremali borilačke vežbe, koje su uvedene da bi sokoli bili spremni u slučaju eventualnih daljih sukoba.
Prvi svetski rat sa sobom je doneo teže posledice po užičko sokolstvo, pa tako i gimnastički sport. Ukinuto je 1914. godine i nije obnavljano sve do kraja Prvog svetskog rata.
Sokolska organizacija ponovo je oformljena 1919. godine na Vidovdanskom saboru u Novom Sadu. Pokretanje Sokolstva posle Prvog svetskog rata bilo je veliki izazov. Glavni incijator sokolske obnove u Užicu bio je stari načelnik Sokolskog društva “Dušan Silni”, Josif Jehlička. On je, prema izveštaju direktora Gimnazije Mihaila Živkovića, koji je i sam svojevremeno učestvovao u organizovanju Društva, obnovio Sokolstvo u Užicu 18. jula 1919. Godine.
“Uporedo sa fizičkim vaspitanjem, programom rada bila je predviđena i značajna ideološka, tj. moralna obuka, koja je razvijala patriotizam i nacionalizam kod vežbača. Josif Jehlička i Sokolsko društvo Užica stekli su veliki ugled u Savezu. Budući da su po svojoj delatnosti daleko odskakali od drugih Društava u okolini, poveren im je zadatak da reaktiviraju ostale jedinice u Zapadnoj Srbiji, najpre u Čačku, Gornjem Milanovcu, Kruševcu i Kraljevu, a potom i u Požezi. Pri obnovi Sokolskog društva Užice, Jehlička je planski insistirao na održavanju svečanih akademija i javnih časova. Istom taktikom koristio se kada su osnivana društva u većim gradovima regiona, pa je u Čačku tako održana prvi put fudbalska utakmica između Čačana i Užičana.”
Ovaj princip bio jako efikasan, budući da su se Društva u čijem je formiranju učestvovao Jehlička održala, dobro radila sve do pada Jugoslavije 1941. godine.
Posle Drugog svetskog rata, na Dan mladosti 1951. godine, osnovano je Sporsko društvo za telesno vaspitanje “Partizan”, koje je na užičkom Gradskom stadionu organizovalo masovne fiskulturne sletove “Snage i mladosti”. Za gimnastičare je početkom pedesetih uređena sala Sokolane, gde su održavali akademije. Posle Drugog svetskog rata najbolji gimnastičari u Užicu su bili najpre Jehličkini učenici: Nikola Elezović, Milan Zečević, Borivoje Blagojević, Milijan Cvijović, Radomir Vergović, Siniša Milivojević. Milomirka Đerić je 1969. bila republički prvak na spravama i u parterskoj gimnastici. Sreten Dimitrijević je 1970. izabran za sportistu regiona. Vera Kukoljac je 1971. osvojila zlatnu medalju na Međunarodnim olimpijskim sporskim igrama za vežbu na razboju. Sedamdesetih godina gimnastička sekcija DTV “Partizan”bila je jedna od najboljoih u Srbiji – Momčilo Prljević, Zoran Ristanović, Milija Negovanović, Rajko Ilić i Branko Pantelić, treneri Milan Zečević i Dragan Vranešević. Gimnastičari DTV “Partizan” bili su drugi ekipno na Prvenstvu Srbije u sporskoj gimnastici 1980. Pojedinačno zlatne medalje osvojili su Zoran Ristanović u parteru i na vratilu, kao i Milija Negovanović na preskoku. Sekcija je ugašena 2006.
Dobre rezultate u vremenu 1980-1988. beležile su gimnastičke sekcije Gimnazije i Tehničke škole “Radoje Marić”. Muške ekipe osvojile su tri, a ženske dve titule na Olimpijskim sportskim igrama školske omladine Srbije. Sve sekcije vodio je profesor Dragan Vranečević. U vremenu 2007. – 2009. srednjoškolka Marija Čolić pobedila je na republičkom takmičenu u višeboju.
Danas postoje tri gimnastička GK “Užice” GK “Sevojno” I GK “Zvezda”. Savezne gimnastičke sudije su Verina Papić, Marija Čolić i Dragan Vranešević, sudija ritmičke gimnastike je bila Gordana Cvijović.
