Nema više mnogih zanata bez kojih se nekada život u Užicu nije mogao zamisliti, nema više ni mnogih zanimanja od koristi gradskom stanovništvu. Današnji mladi teško će i zamisliti da neko obavlja poslove uličnog čistača obuće, uličnog prodavca novina, nosača, kočijaša, opštinskog dobošara i slično. Moja generacija iz „pedeset i neke“, od svih nabrojanih poslova nije samo zapamtila opštinskog dobošara, jer u posleratno vreme četrdesetih i pedesetih godina postojao je gradski razglas…
Mnogi Užičani radeći takve poslove obezbeđivali su svoje porodice. Čistači cipela, a njih je u Užicu 2-3, bi svoju „radnjicu“ koja se satojala od jednog sandučeta sa postoljem za nogu i nekoliko četaka i kutija imalina, smestili najčešče u blizini starog Hotela Zlatibor, tu na uglu Glavne ulice prema Parčiću ili na autobuskoj stanici, čekajući prve mušterije. Pažnju prolaznika su privlačili udarajući četkom po sanduku, pozivajući da za mali bakšiš izgledaju urednije i elegantnije.
Bez cipela visokog sjaja gradskim se ulicama nekada nije prolazilo samo tako, naročito na korzou. Znaju to dobro pripadnici zlatne generacije, koji su držali do gospodskih manira, pa su i za “glancanje” obuće bili spremni izdvojiti koji novčić. Ova usluga se podjednako tražila među gospodom i damama, pogotovo u kišne dane. Najpre se zavrnu mažetne, pa stave kartončić da se čarape ne zamažu i posle mazanja imalinom dugo, dugo glanca da se ne istera sjaj. Čišćenje je gotovo kad se finom somotskom krpom postigne takav sjaj “da se na njima može ogledati devet cigančića odjednom“, kako bi oni voleli da kažu. Posebno majstorstvo je bilo očistiti platnene patike za neku sletsku vežbu ili Vrbicu. Radili su i to uspešno, koristeći prah krede ili cinkvajz. Mada su mušterije uglavnom muškarci, ponekad bi se i po koja dama zaustavila da joj se očiste cipele. Da ne bi dizala nogu na sanduk, što u to vreme bilo nepristojno, izula bi cipelu, jednu pa drugu, a za to vreme, da ne uprlja čarape stajala na prostrtim novinama koje bi čistač cipela prostro.
Naviknut na užičke čistače cipela, koji su po svakojakom vremenu tu na ulici, često pod nekakvim suncobranom, pa i uz kanatu u kojoj se loži vatra da ogreju prozeble prste, na mene su ostavili utisak oni u Beogradu oko Železničke stanice koji su imali prave salone gde se u toplom čekalo na red kao u berbernici. Na ramovima staklenih izloga visile su slike fudbalera ili saksije sa minđušicom, muškatlom, rozelom ili lepim Jovom…
Danas se novine mogu kupiti na svakom koraku, u kioscima, a nekada se čekalo da naiđe prodavac i donese svakome novine na noge. Kad “Politika”, “Borba” i “Večernje novosti”, a nama deci važan “Politikin Zabavnik”, stignu jutarnjim vozom, preuzme ih odgovorni radnik i raspodeli uličnim prodavcima, koji sa takvim tovarom krenu da uzvikuju neke od značajnih naslova kako bi privukli pažnju prolaznika. Zalazili su u kafane, berbernice, i dalje periferijske ulice uvek u tačno vreme ako voz ne kasni. Na fotografiji je najmlađi užički prodavac novina Milan Smiljanić, koga smo viđali po užičkim ulicama i kafanama Pariz, Palas, Gradska, Šumadija i od njega kupovali “Borbu”, “Sport”, “Večerne novosti”…
Sledeće danas zaboravljeno zanimanje u Užicu su nosači. Od voza do odredišta za distribuciju, novine će preneti na kolicima neki od nosača ili ih preneti na leđima. Najstariji od njih bio je Milosav Savić, a posle njega Žiko nosač, pa Mitov, čiji je otac bio nosač, Rusin koji se doselio Užice. Oni bi za malu nadoknadu preneli prtljag od stanice do kuće ili hotela, a seljacima do pijace preterali gajbe sa grožđem, džakove paprike, luka, boranije i drugog, zeleniša ili kante i lonce sa belim mrsom. Na svojim kačketima su imali oznake sa brojevima i više od ostalih se poštovao onaj sa brojem 1.
Šezdesetih godina bio je na užičkim ulicama Žiko Carinjaš, stanovao je u Gluvaćima preko puta radionice Vodovoda, sa ženom mu Radom. Na tom mestu je danas zgrada. Svi Užičani su ga znali i zvali: “Žiko Nosač”. Terao je prtljag sa železničke i autobuske stanice i za sebe govorio da je “nosač br 1”. Bio je to jedan od užičkih boema, nekadašnji partizan, koji nije napredovao jer je voleo da popije. Nije imao dlake na jaziku kada je kritikovao tadašnju užičku vlast. Nažalost, fotografija je veoma loša, ali onima koji pamte Žika Nosača, biće dovoljna za podsećanje i utiske. Fotografija je iz 1961. godine, a ulica ona koja vodi prema Parčiću i Opštini od Omladinske, na uglu stari Hotel “Zlatibor”.
Mitov koji se posle dugog argitovanja u Beogradu, vratio u Užice već star i prilično onemoćao, mogao se sresti na ulici gde se učitivo javljao svakom prolazniku. Polovinom devedesetih godina 20. veka je još bio u životu zahvaljujući Radu Vasoviću, koji mu je plaćao za doručak, Fioli koji mu je obezbedio prenoćište i Koki Samardžić, koja ga je često oprala i popeglala, pa je, i pored svega, uvek bio čist i uredan. Skupi poneki dinar od poznanika, okupa se u bolnici i nadao se da će ga poslati u neki dom za starije i bolesne. Ušteđevinu koju je imao obezvredila je hiperinflacija, a mogao je imati i mirnu starost.
Ono što nisu mogli uraditi nosači na svojim kolicima, uradili bi kočijaši. Bilo ih je više i uglavnom su bili parkirani oko Železničke stanice na Begluku i stare pijace. Svojim kolima ili fijakerima su nudili usluge da odvezu putnike ili Užičane, da preteraju drva, ugalj, građevinski materijal, džakove sa žitom. Najpoznatiji su bili: Ratko Jovanović, Cvijo, Milivoje Adžić sa Rakijske, Durina, Milenko Mandić, Čedo Karaklaja, svi bi pomagali oko utovara i istovara. Sećajući se tih ljudi, možemo da znamo kako su promene izmenile naš život i naše potrebe, a mi i dalje kao u nekoj mrtvoj trci kaskamo za Evropom, dok ona putuje kroz vreme i dalje bez nas…
