После одласка муслиманског становништва 1862. године, варош Ужице постаје српско занатско средиште ужичкога краја. До завршетка Првог светског рата, развој занатства у старом Ужицу се формирао споро и неравномерно. На пораст једних и опадање других занатских делатности утицале су разне околмости.
У периоду између два светска рата ужичке занатлије су имале две струковне организације, занатлиска удружења и еснафе. Првих година после Првог светског рата у Ужицу је било стотинак приватних занатских радњи. Највише њих се бавило производњом прехрабених потребштина, највише је било пекара и месара. После њих најбројнији су они који су се бавили прерадом коже и текстила опанчара, обућара, сарача, кројача и абаџија. У то време највише занатских радњи је било оних у којима је радио само власник, ређе су биле оне са више запослених. Сваки мајстор занатлија је имао у просеку по једног шегрта, а на два мајстора долазили су двојица калфи. Овде наравно нису они који своје радње нису протоколисали и плаћали порез. У периоду од 1923. до 1930. године нагло се повећао број пекарских и опанчарских радњи, такође нешто мање обућарских и поткивачких. Смањен је био број кројачких, ковачких и абаџијских радњи.
У овом периоду Занатска комора у Ужицу, која је била надлежна за варош и околна села, уписала је у своје регистре 361 занатску радњу. Према казивању мога деде пекара Витомира Ковачевића, уочи Другог светског рата Ужицу је постојала 41 пекарска радња. Великих државних предузећа није било, осим што је у Артиљеријском клубу радила војна пекара и снадбевала хлебом војни састав 4. пешадијског пука, тј. тадашњи војни гарнизон у Ужицу.
Од оних који су имали приватне радње у међуратном периоду и данас постоје пекарске радње познатих власника, као што је Шуљагина пекара на Мегдану. По завршетку Другог светског рата прихватило се дужности у разним предузећима и установама, што су урадили мој деда Витомир и баба Марија.
Било је и неколико случајева да су приватне пекарске радње отваране и у току ратних година, али су убрзо престале са радом, па их нема у поратним списима. У Ужицу пред Други светски рат постојала 21 кројачка и абаџијска радња. Они су кројили и шили одећу од материјала који донесе муштерија, али су имали своје мање или веће залихе штофова, сукна, шајка, чохе, поставе и другог материјала, набављеног по нешто нижим ценама од фабричких. По завршетку Другог светског рата, Привредном одељењу Окружног народног одбора кројачке абаџијске радње пријавило се свега 12 власника, с тим да ни један абаџија није пријавио залихе материјала, нити готових производа. Списак приватних опанчарских радњи у Ужицу између два светска рата састављен је по казивању опанчара Рада Суботића.
Скоро сви тадашњи опанчари имали су мале једноставне радионице за штављење коже, обично у дворишту иза дућана, а оне су често служиле као радионице за издраду опанака и као продавнице готових производа. Сваки опанчар је морао имати одређене залихе кожа, ђона, опуте и преплета. Осим тога, радионице за штављење су морале да имају креча, шишарки и руја. Основни начин штављења коже је у то време је изгледао овако:
“Креч, пепео и вода се помешају. Кожа се стави у један суд и са овом смешом се прелије, да се кисели док не спадне длака. Затим се кожа преврне, и ножем оштрим се свуче (саструже) мешина, масноћа са коже (унутрашњи део). А споља је претходно скинута сва длака. Храстова шишарка се се осуши, па се меље или стуче на ситно стави се у воду и прокува (око 10 кг. шишарке за једну говеђу кожу). Обрађена кожа на претходно речен начин се сада ставља у шишаркину воду и меша се све док штављење не продре са обе стране (док се штављење не састави са обе стране – уђе у кожу до краја). Извади се кожа из те воде, разапне и суши у хладу на промаји. Затим се предвостручи са унутрашње стране и сече се по потреби.“
У списку опанчарских радњи из јула 1945. године налазило се 25 власника. У каснијим годинама опанчарске радње су се много брже гасиле, тако да их данас у Ужицу нема. У регистрима прве послератне године у Ужицу је забележено 15 обућара, с тим да су залихе у обућарским радњама пријавило само тројица и овај занат је брзо изумирао. Сарачки и седларски занат су сматрани као једиствена делатност. У Ужицу је било таквих 5 радњи. До јула 1945. у Ужицу је постојало 7 месарских радњи. Не зна се тачно да ли је тада већ почела да ради нека друштвена месарска радња, али се зна да су се Ужичани снадбевали месом помоћу потрошачких бонова. Касније је у Ужицу почела да ради месарска задруга у коју су се укључили готово сви ужички месари. Године 1954. основано је предузеће за производњу, прераду и промет меса „Месар“. Кланица из Међаја пресељена је у Крчагово, где је настала и приложена фотографија.
Између два рата постојало је 17 приватних берберско-фризерских радњи у Ужицу, с тим да је само један берберин пријавио да има залихе. То је био Јован Анђелковић, који је имао неколико пакетића сапуна за бријање. Касније су се бербери и фризери удружили и основали берберско-фризерску задругу, али је један број њих и даље одржавао приватне радње.
Браварски занат у Ужицу спада међу млађе занате. Обично су то радње биле лимарске или су бравари радили на инсталацијијама водовода и канализације. По списку у Ужицу их је било 6. Воскара је било 5, а фотографа свега 3. У јулу 1945, године постојале су само две часовничарске радње, док је ковача и поткивача било 16. Столари, колари и бојаџије, ткачи и посластичари су такође били заступљени, али у малом броју.
Приватно занатство у Ужицу, као што се види из приложеног, развијало се неравномерно. Час је расло час опадало.
На фотографији ужичких послератних месара су: стоје Илија Мартиновић (1), Крсман Крсмановић (2), Мишко Миловановић (3), Лујо Ршумовић (4), Милутин Мајсторовић (6), Ратомир Богојевић “Пиле” (9), Милош Поповић “Ченгија” (10), Лука Марилич (12), Бране Катанац (13), Урош Бајчетић (14), Перо Прахин “Рус”(17).
На фотографији најпознатијих ужичких занатлија шездесетих и седамдесетих су: Павловић Млађо казанџија (1), Мијушковић Милоје аутоелектричар (2), Милан Букарица обућар (3), Миле Мајдов стаклорезац (4), Томо Николић берберин (5), Драгољуб Ђуровић Ћуре ташнер (6), Слобо Цицварић пекар (7), Ђерић – пекар Ђера (8), Бранко Тодорић, пекар (9). Седе с лева: Спасоје Рајковић Цар молер (10), Стојановски Стојан посластичар (Опатија) (11), Суботић Раде опанчар (12), Рако Тоскић казанџија (13), Обрад Шојић столар (14), Бранко Ковачевић пекар (15), Ратко Старчевић Молер (16), Миле Радивојевић електричар (17).
