У пределима Златибора, где није било столетних борова и бујних сувати, одувек се живело тешко и мукотрпно. Типичан пример је село Голово, које и својим именом асоцира на сиромаштво основних природних богатстава, самим тим и недостатак елементарних услова за иоле пристојан живот. Одлазило се одавде у свет трбухом за крухом, миграције су највише разарале сеоске задруге након Другог светског рата. То се најбоље може уочити на следећем примеру. Из некадашњег засеока Ковачевићи млади су одлазили у свет, стари умирали, тако да данас у њему постоје само три куће у којима не живи ниједан становник.
Вукосаву и Милисави Ковачевић, земљорадницима из Голова, 15. маја 1877. године, родио се син Милутин. Родитељи су желели да дете школују и обезбеде му бољи живот. Малишан је завршио четири разреда основне школе у Чајетини, а кад је постао пунолетан, 15. априла 1897. године одлази у стални кадар. Остаје у војсци и захваљујући марљивом раду и дисциплини брзо напредује у служби. Већ 1912. године произведен је у чин наредника.
У Балканске ратове кренуо је са VI прекобројним пуком првог позива и под његовом заставом борио се до ослобођења земље.
У својој војничкој каријери Милутин Ковачевић је обављао следеће функције. Од новембра 1914. до марта 1916. године је водник у VI прекобројном пуку Комбиноване дивизије, од марта 1916. до априла 1917. године водник у 1. чети, 1. батаљона XXI пешадијског пука, од априла 1917. до априла 1919. године водник у 4. чети, 1. батаљона, XXI пешадијског пука, од априла 1919. до децембра 1920. године водник у 4. чети, 3. батаљона Прве жандармеријске бригаде. Наредбом Министарства војске и морнарице од 31. децембра 1920. године распоређен је на службу у Ужичку пуковску окружну команду, а од 5. новембра 1922. године налази се на служби у Војном округу у Велесу.
Судбоносних дана за Београд и Србију, у јесен 1914. године, када се животима бранила свака стопа престонице и крвљу заливала свака њена улица, жандармеријски наредник Милутин Ковачевић је једним подвигом одушевио све своје команданте и ратне другове. У његовом војном досијеу стоји записано: “Одликован за време борби око Београда. У борби се показао као храбар херој, јер је са неколико војника заробио целу аустријску чету војника”.
Остала јуначка дела у наредне три године ратовања нису забележена, а сигурно да их је било много јер је витез из Голова сакупио прегршт медаља. Одликован је:
Златном Карађорђевом звездом са мачевима (ФАО 11.102)
Златном медаљом за храброст Милош Обилић
Медаљом Белог орла са мачевима IV реда
Медаљом Белог орла са мачевима V реда
Медаљом за војничке врлине
Сребрном медаљом за заслуге краљевском дому
Споменицом за рат са Турском 1912.
Споменицом за рат са Бугарском 1913.
Руским орденом Светог Ђорђа III реда
Током ратова од 1912-1918. године само је једном рањен, 8. новембра 1915. године на положају Жеговцу код Феризовића. У војном досијеу се још наводи да нема никаквог пољопривредног имања, нити кућу у граду. Оженио се Славком Ђурић из Пожеге, са којом није имао деце. Као активни пешадијски капетан I класе последње дане службовања провео је при Војном округу у Велесу. Када се изненада разболео, пренет је у скопску болницу, у којој је 15. октобра 1925. године умро. Сахрањен је у Ужичкој Пожеги где му је супруга од тада живела.
У одлуци војних власти стоји: “Од породице нико награду не прима, а исту треба издавати супруги Славки”.
