Летње ноћи на Златибору моје младости биле су чаробне. Шетало се највише три километра дугим путем од Палисада до тада званим “Партизанских водама”, у том времену када смо се стидели краља.. Била је то нека врста променаде, до неко доба ноћи тај део Златибора био је жив. Усамљени шетачи или читаве групе младих. Том променадом највише је било заљубљених, али и озбиљног света са децом, као и стараца и доконих жена, које су старији звали “Чучкуше”, а ми млади смо их звали “бакуте снајперке”.
Предивно посебно пријатно је било ићи ноћу, под звезданим небом, док кроз борове светлуцају бројне сијалице из приватних вила и викендица. Има у томе нечега чаробног и јединственог и у природи и у људима, нечега што само има Златибор, и у томе и јесте његова природна снага и лепота. Не зна се да ли су ту лепша јутра или вечери. Сваки тренутак дана и ноћи био нам је подједнако леп и сасвим је било нормално да Златибор лечи меланхолију и нервозу, и тугу. У то време, с краја шездесетих и седамдесетих, околни брегови између Партизанских вода, тј Краљевих вода, били су прекривени боровима и било их је неколико десетина хиљада, који су засађени током двадесетих и тридесетих година прошлога века.
