Patina moga Užica

976
Ilija Lazić na Starom gradu
Ilija Lazić na Starom gradu

O mestu, gde Užice spava,
dva milenija pronosi se slava.
Starije od Londona, mlađe od Rima
otvorilo mesto, kapije svima.

Citadela na steni, ispod grad i reka,
erska bistrina gosta tu čeka.
Zlatiborki kraj, lepota prava,
kolo planina, jezera, slava.

Patinastih priča, misterija… ima,
vrelih leta, zubatih zima.
Oslobođeno Užice Titovo posta,
oslobođeno Titovo Užice… Užice osta.

Njegova reka, lepotica sura
posebna priča nekontrolisana.
Kada poludi, nosi i valja
s fotelja otresa, brige nam stvara.

Krotila je reku Teslina centrala
tu gde sen Atanackovića spava.
Jezero, brana, Jevanđelje, vreme leti…
monah Miroslav, vrutačku vodu sveti.

Stala tkačnica starog bogataša.
Pozvala vidru, patku, ribu…
da pevaju čistoj reci pesmu.
Odu za svaku užičku česmu.

U mome Užicu postoje česme,
koje decenijama žubore pesme.
U tim pesmama su i esnafi stari,
što su česmama takvu moć dali.

U Užicu ima velikih zgrada
iz socrealizma Titovoga grada.
One su teret psihe stanara,
tu se sebičnost života stvara.

Moje Užice, posebna pesma
ulica svetlih, divnih detalja.
Centar kulture, bistrih ljudi,
pisaca, slikara, muzičara.

Moje je, takvo, njega veličam,
volim ga, slavim, pišem mu pesme.
Turbofolk Užice, tuđe, ispsovano, ostavljam…
daleko, i ako stiglo tu, do – Esnafske česme.