Златибор је од половине 19. века до изградње првих туристичких објеката, и све до Првог светског рата, називан “српски Сибир”. Једина веза са осталим деловима Србије били су кириџиски каравани. Планинско земљиште и климатски услови нису дозвољавали Златиборцима довољне количине жита, па су га набављали у Шумадији. Са призвуком саосећања и сете, златиборски посланик Михаило Смиљанић је говорио у Народној скупштини: “Да нема Саве и Дунава, отишли би Златиборци и преко белог света да траже жито”.
У градове у Србији киријџије су односиле и продавали вишак својих производа: сир, кајмак, вуну, стоку и куповали жито за своје породице. Снадбевали су робом ужичке и чајетинске трговце. Ипак, најважнији производи које су продавали по Србији били су: луч, катран и дрвени судови, које су искључиво производили за продају Златиборци из Стубла, Доброселице, Негбине, Јабланице, Мокре Горе и Кремана.
У то време караван је обично бројао од 15 до 20 коња, власништва неколико људи. Вођа им се звао крамар, који се издвајао од осталих киријџија не само разборитошћу и одећом, већ је обично био и писмен. У свако доба године носио је црвени шал замотан око главе као турска чалма, црвену кабаницу од домаћег сукна, кожни јанџик и силај, за кога је заденута кратка пушка или револвер. У богатијим караванима крамар је јахао коња на коме је било обешено звоно. Мој прадеда Влајко Ковачевић из Доброселице био је крамар. Остале познате киријџије до Првог св. рата били су: Ако Јечменица, код кога је до првог српског устанка служио Милош Обреновић, Петар Удовичић Шиш, Лазар Кузељ. Ипак најпознатији је био Тодор Удовичић Гајевић, звани Златиборски брзи воз, који је захваљујући разгледници Илије Лазића постао једно време заштитни знак Златибора. Сви су били из Стубла. У ову групу познатих могу се додати Стојан Радовановић из Негбине, Андрија Јанковић и Новица Кокоровић из Јабланице.
На коју ће страну кренути ти мали брдски коњићи, заостали још из времена Римљана, натоварени златиборским производима зависило је од товара, јер тржиште у Шумадији није једнако тражило те производе. Дрвени судови и луч најбоље су се продавали у Крагујевцу, катран у хомољским селима и око Пожаревца. У Београду су најбоље ишли млечни производи. На путевима су киријџије пратиле разне временске непогоде и разбојнички напади по Шумадији, али није забележен ниједан напад златиборских хајдука.
После доласка железнице у Ужице, полако почињу да нестају кириџиски каравани, јер су ужички трговци престали да користе њихове услуге. У периоду између два светска рата, изграђено је неколико путева преко Златибора, а и до многих села су стигли путеви, па су киријџије почеле да се служе колима. Мокрогодрци и Креманци су користили железницу.
Ипак, Петар Марић, Жарко Марић, Илија Марић, Радомир Кузељ, Бранислав Кузељ, Ратко Кузељ, Милорад Удовичић, Обрад Удовичић, Џаво и други нису прекидали традицију кириџилука ни после Другог светског рата. Последњи киријџија нестао је са ужичких улица на почетку седамдесетих година 20. века.
Најпозантијем златиборском киријџији Тодору Удовичићу је код језера направљен споменик. Посебан је, издељан од храстовог дрвета. Сада је туристичка атракција. Ретко ко оде са Златибора, да се не фотографише поред ове у свету познате фигуре.
