У периоду између два рата, захваљујући својим великим ратним заслугама, политичком ангажовању, друштвеном и културном прегалаштву, Радомир Мићић се сврстао у ред најугледнијих житеља Рожанства.
Рођен је 1885. године у браку земљорадника Јована и Злате, рођене Дабић из Алиног Потока. Већ у шестој години умире му отац и од тада је препуштен да га други уздижу и васпитавају.
Радомир Мићић је учесник Балканских и Првог светског рата у којима се истакао храброшћу и дисциплином у свим борбама своје јединице, IV пешадијском пуку, за шта је био одликован Сребрним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима, а за верност отаџбини добио је Албанску споменицу. Истовремено стицао је и нове чинове, па је из рата изашао као резервни пешадијски капетан прве класе.
Женио се три пута, прва супруга Јеленка Вирић била је из Криве Реке, Миљка Мићић из Рожанства и Милева Бисић из Чајетине. Имао је дванаесторо деце, четири сина: Јована, Ивана, Младена и Љубивоја и осам кћери: Дуњу, Крстину, Драгињу, Милосаву, Десанку, Анку, Славку и Стану.
У периоду између ратова, посебно у првој деценији, Радомир је био поуздан ослонац радикалне странке и водећи политичар у свом селу. На првим поратним општинским изборима, 1920. године, убедљиво је победио демократског кандидата и постао председиик рожанске општине. Победе је изборио и у два наредна изборна надметања, 1923. и 1926. године. Мићићева непуна декада вођења општине испуњена је бројним и значајним радовима на привредном и културном уздизању села, посебне заслуге припадају му за подизање школе и оснивање земљорадничке задруге.
Дошао је нови рат, земљу су поново окупирале војске против којих се Радомир борио седам година. Два покрета почињу борбу за ослобођење и воде жестоку кампању да придобију што већи број присталица. За носиоца Карађорђеве звезде нема дилеме коме ће приступити, добро је знао коме је положио заклетву на верност. Изабран је за команданта краљеве војске у отаџбини у своме селу. Са тридесетак младића своје чете која је била у фази формирања, 20. септембра 1941. године преузима у Ужицу оружје и муницију заосталу после немачког повлачења из града. У Рожанетву је борцима поделио пушке, уз напомену да се на његов позив окупе и заједно крену у борбу против окупатора.
Међутим, партизанска команда у Чајетини је 28. септембра издала тајну наредбу да се оружје у Рожанству и Алином Потоку одузме. Током ноћи упутила је патроле, које ће тај задатак извршити. У нежељену посету капетану Мићићу послата је читава десетина предвођена Рађеном Симовићем, која је опколила кућу, позвала старог ратника да отвори врата и преда оружје. Одговор је гласио да у то доба ноћи врата није отварао ни хајдуцима. Група се припремала да отвори ватру и провали у кућу. Раденко је пуцао и убио једног нападача, али после насилне провале и он је постао жртва ноћног препада. Сутрадан су се партизани поново појавили и узели пушку, пиштољ, сабљу и Карађорђеву звезду.
