Užičanke iz starih građanskih porodica s početka šezdesetih godina 20.. veka kao da su iskoračile sa platna iz nekog americkog filma bioskopa “Zlatibor“. Ove 1966. platna bioskopa „Partizan“, jednog tada od najlepših jugoslovenskih bioskopa. Sišle u svojim plišanim cipelicama na užičku kaldrmu i kocku. To slikovito dočarava i priložena fotografija moje tetke Dane Kovačević koja se spremila za matine u hotelu „Zlatibor“. Izgradnjom Trga i Gradske kavane užičkim damama tj. “drugaricama”, grad je dobio ambijent koji je odgovarao njihovoj gospostvenoj lepoti i modi koju su pratile.
Tako Užice ne samo što je postao turističko mesto već je postalo i moderno. Na njegovoj glavnoj ulici tokom korzoa, kao da su se smenjivale manekenke od onih u “vrućim pantalonicama” i “minićima” u dugim raskopčanim mantilima. Do “drugarica” u najprobranijim rimskim i pariskim modnim detaljima.
“Trgovina stvara opšte verovanje da ljudi svake godine treba da se odevaju na malo drugačiji način” – primetio je pisac Horhe Luis Borhes. To nas navodi na pomisao da smo svi u izvesnom smislu “žrtve” mode, to jest trgovine, odnosno da je moda samo povod za nešto sasvim drugo… Ove 1966. pojavljuje se javno uživanje u “teranju” mode bez obzira da li su mondeni imućni ili ne, za neke ljude to postaje prava strast. To postaje jedan od dokaza da se dobro provode, da uživaju u životu… da su istinski živi. Sve to stiže u Titovu Jugoslaviju, ali na posebane načine nego u drugim evropskim zemljama. Užičani su pratili svetsku modu, dve decenije posle Drugog svetskog rata, svi putnici i gosti koji su dolazili Užice su se divili neobičnoj lepoti užičkih žena i devojaka, ta tradicija se sačuvala do današnjih dana.
U Užicu se pojavilo novo, veoma reklamirano osvežavajuće piće i to samo u prodavnicama trgovinskog preduzeća “Čigota”, “Pepsi kola”, svi su se složili da je domaća “Kokta” bolja. Pepsi stigla u Užice pre Koka Kole koja će se u užičkim prodavnicama i kafanama pojaviti sledeće 1967. Godine. Tako su se i Užičani našli pred nametnitim izborom – Coca Cola ili Pepsi. Obe kompanije su svojski trudile reklamama da dođu do Užičana koji su radije birali Koktu, što rade i dan danas.
Rivalstvo koje postoji između dva najpoznatija proizvođača gaziranih pića na svetu je legendarno. To nije borba u rukavicama, kakvo bi bilo ignorisanje ili diplomatski sročena saopšenja za štampu nakon neke „prozivke“, to je pravi marketiski rat, svim sredstvima. Kako je sve započelo? Koka Kola je zvanično nastala 1886. godine, kada je Džon S. Pemberton osmislio originalni recept za ovo piće. Pepsi Kola je, s druge strane, nastala 13 godina kasnije, zahvaljujući apotekaru Kejlebu Bradamu. Coca Cola je imala startnu prednost, zato što se, u vreme kada je Pepsi nastao, njen proizvod već prodavao u basnoslovnim količinama. Ona je prva i razvila čuvenu flašicu koja prati konturu ženskog tela, a u to vreme već je bila čuven brend koji se širio i po Evropi.
Sa druge strane, Pepsi je bankrotirao nakon Prvog svetskog rata. Isto se dešava i osam godina kasnije, ali od tada se stvari za ovu kompaniju drastično menjaju. Tokom Drugog svetskog rada, Pepsi je ozbiljno poradio na svom reklamiranju i započela je prodaja ovog pića u limenkama. Pedesetih godina, Coca Coline reklame počinju da se pojavljuju i na televiziji, a Pepsi radi na redefinisanju svog brenda u nameri da održi korak sa ljutim rivalom. 1962. godine Coca Cola predstavlja Sprajt, koji je gotovo momentalno postao izuzetno popularan. Sredinom iste decenije, Pepsi se spaja sa Frito Lay kompanijom i tako nastaje PepsiCo. U celu priču ubrzo ulaze i dijetalna pića, kao kompletno nov proizvod. Užicu prvi susret sa Pepsijem je dobro prošao jer su svi želeli da probaju novo osvežavajuće piće, ali su navijali za tradicikonalnu Koktu.
Asvaltirana je Šumadiska ulica, sredstva su skupili sami njeni stanovnici koji su zaveli doprinos u novcu i radnoj snazi.
U bioskopima su ovoga meseca prikazivani filmovi: “Masakar u Crnoj šumi”, “Žandarmi u Crnoj šumi”, “Ljubavni Kavez”, “Marko Polo”, “Magdalena, varalica i šaran”. U Domu: “Lav”, “Nezadrživi”, “Kolos sa Rodisa”, “Nikad ne napuštaj”. Na nas dečake najveći utisak je ostavio storijski spektakl „Kolos sa Rodosa“ i mnogi od nas su se trudili da dođu do plakate za ovaj film.
U Domu JNA je gostovao jedan od najpopularnijih ansambala toga vremena “Paloma” iz Beograda koji je izvodio južnoameričke pesme. Naše “Meksikance” užička publika je toplo primila i nekoliko puta vraćala na bis”.
U “Vestima” je pisalo: “Noć je davno počela. Bliži se 23 časa. U Maršala Tita samo poneki prolaznik. Ali buke opet ima. Prave ih obesne “motordžije”. Oni što vespe ili druge vrste motora imaju i život zagorčavaju ostalim učesnicima u saobraćaju, naro~ito pešacima. Vratimo se na onu noć. Lipom juri motor. Pod punim gasom. Vozači kao da učestvuje na nekim trkama. Prohuja i prozvrča. Nestade ga nekud u pravcu Dovarja. Pred ulazom u zgradu Skup{tine opštine buka. Noćni putnik pokušava da upali motor crvene vespe. Kresne ali ne upali. A buka se stvara. Najzad mu uspe. Zakorači mašinu i jurnu glavnom ulicom, ostavljujući za sobom dim i buku zahuktalog motora. Tako “motordžije noću i danju ne daju mira. Vijaju gradom ne obazirući se ni na koga ni na šta. Pogotovo uveče kada je šetača na ulici najviše. Onda se i naši motoristi pojavljuju da prokrstare gradom. Samo dokad će?”
Užički tadašnji bajkeri bili su pod uticajem filma „Divljak“ sa Marlon Brandom još od pedesetih godina, Džoni je vođa „Crnih pobunjenika“, grupe bajkera. ‘Protiv čega se buniš’, pita ga neko. ‘Šta nudiš?’, osorni Džoni, u kožnoj jakni na svom Triumf motoru. Užički motoristi terali su Džonijev fazon… I ove 2020. Bajkerska buka je još aktuelna.
Na zgražavanje starijih Užičana prostor kod Društvenog doma dobi ime, dadoše mu njegovi posetioci: “Kec bar”. U njemu i na njegovim širokim klupama se kockalo, pušilo, sedelo, ležalo, pilo, vodila ljubav, čitalo, učilo, fiksirale i prpravljale “đačke knjižice.. sve za šta je trebao zaklon od očiju… Ime mu ostade do današnjih dana.
Najzad je uređen prostor ispred “Kadinjače” i “Štanparije” više Društvenog doma, dovežena je zemlja napravljeni travnjaci i zasađeno drveće i ukrasno šiblje.
Ovog 24. septembra izašao je 1000 broj vesti. Prvi broj “Vesti” složio je slovoslagač Milovan Savić a 1000 Dragan Blagojević (otac Vlada i Gorana sa Rakiskog). Povodom ovoga jubileja Tito je odlikovao “Vesti” ordenom zasluga za narod sa srebrnim zracima koji je predao Rajko Ječmenica sekretar SK sreza. Tada je u Vestima bio direktor i glavni urednik Jovan Ostojić, tehnički direktor Dragiša Rašković. Pod imenom Vesti list se prvi put pojavljuje 1941. godine za vreme Užičke republike, kao organ Štaba Užičkog narodnooslobodilačkog odreda. Po oslobođenju Užica 1944. godine nastavlja da izlazi pod istim imenom a štampa se u štampariji Ljubomira Romanovića. Pod nazivom Pobeda štampan je u periodu od kraja 1949. do početka 1952. godine, kada je vratio naziv Vesti, pod kojim izlazi do današnjih dana. „Vesti“ su sada privatno preduzeće vlasnika Milanka Gordića, izlaze i dan danas, svakoga petka, pregurale su 3000-ti broj.
Fudbal je bio tada izuzetno popularan u gradu. Dečaci su sve ulice izuzev glavne pretvorili u mala fudbalska igrališta, što je ugrožavalo saobraćaj kroz Užice, tada je za 24 časa prolazilo oko 5.000 vozila.
