Užice je tada sa Sevojnom imalo 33.000 stanovnika. Počele su nestašice vode. Potebe užiške industrije su takođe tražile mnogo više vode. Tadašnji kapaciteti grada koji se širio prma periferiji i rastao u visinu prema urbanističkim rešenjima i predviđanjima do 1981. Užice je terbalo da ima 56.000 stanovnika.
Traženo je rešenje. Ponudio ga je profesor Miladin Pećinar, i to tri rešenja. Za zapadne strane grada prema profeseoru Pećinaru postoje tri varijante za dobijanje vode. Stvaranjem jezera u Turici dobijale bi se podzemne vode i ova varijanta bi bila najekonomičnija. Druga varijanta je predviđala dobijanje vode iz tri jaka prirodna izvora udaljena 10 i 15 kilometara od grada. To je sušičko i vrutačko vrelo – hladno i mlako sa ukupno 415 litara vode u sekundi. Ova varijanta po oceni autora je vrlo skupa. I treća varijanta je bila skupa predviđala je uzimanje vode iz Đetinje iznad brane u Turici. Mnogo se sledećih godina raspravljalo o ovim varijantama i na kraju je usvojena nova jezero “Vrutci”. Ovog leta 1969. Iako nije bilo dovoljno vode na gradskom vodovodu Užičani su imali rezervu, mnogo javnih česmi sa izvorišta po celom gradu i u okolini. U dvorištima i baštama dosta bunara i pumpi ali i česmi priključenih na sopstvena izvorišta. Oko njih su se tokom sparnih dana okupljala deca igrala se sa vodom, prskala uz radosnu vrisku i smeh.
Građevinsko preduzeće “4 juli” je počelo da gradi tri solitera od po sedam spratova u Krčagovu, planirano je da imaju 90 jednosobnih i dvosobnih stanova. Ti stanovi su većinom bili namenjeni radnicima Valjaonice, “Rakete” i “Prvog Partizana”.
Porušen je prepoznatljivi izgled centara grada, srušen je legendarni hotel “Zlatibor” dograđen na čuvenoj Janjića kafani. Većina starih Užičana je žalila neki preostali “Plemići”, užički boemi, su čak pustili i po koju suzu sećajući se dana i noći koje su u njemu proveli. Pojavila se figura solitera od 22 etaža. Novopridošli Užičani su čekali sa periferije da se usele i počnu život u urbanom Užicu na “visini”.
Da kažem nešto i o boemima starog hotela „Zlatibor“. Najčuveniji užički boem Sima Terzić umro 1942. ostao iza njega sin Rade (u užičkim boemskim krugovima poznat kao “Rade Nosonja”) takođe boem kao i njegov otac. Ko su najpoznatiji boemi posleratnog Užica? Mnogi se slažu da je najpoznatije bilo baš ovo društvo na fotografiji u omiljenom im Hotelu “Zlatibor: s leva Mihailo Kale Bjelović, kafedžija, Duško Docković, mogu se izdvojiti i među njima sledeća dva kao najveća, Milosav Lazović – Lazo Šnajder, jedan od užičkih operskih pevača amatera i onaj koji je mogao poneti krunu Miodrag Marinković – Mića Burov opštinski činovnik. Do Burova Marko Zrnjeviić poznati potomak “Zrnja vodeničara” inače turistički radnik i Bore Bešlić ekonomista.
I Sedi tako Rade Terzić za muzičkim stolom okružen muzičarima i raskošnim solistkinjama… Pita ga jedna: “Što bi moglo biti zbog čega vi pijete?”, onako materinski brižno… “Pijem, gospo, pijem jer ostavila me žena. – Pobogu, zašto vas ostavila? – Ostavi me zato što pijem!- Reče šeret i zvonko se zasmeja na kraju sjajno odigranog tugovanja. Pričalo se godinama u užičkim boemskim krugovima da ga je žena pitala: – “Rade moj, a zašto ti piješ?” – Ženo, da nisam pio ti bi još bila devojka…”
Mića Burov, gospodin bez premca, takvog sam ga zapamtio. nekad u mladosti fudbaler užičke “Slobode” poznat po elegantnoj kretnji na terenu za koju su navijači govorili da je “kao kakav ambasador”. Retko ko bi gosn. Burova mogao zamisliti bez klasičnog šešira, elegantnog mantila, uvek skladno birane kravate, oglancanih lepih cipela i uvek, baš uvek uredno izbrijan, a kad bi odložio šešir zapazili bi pažljivo začešljanu kosu s razdeljkom na sredini. Imao je stila, voleo je nas mlade i bio nam uzor u finom maniru. To nije bio govorljiv gospodin, ali je bio čovek sjajne opservacije, sjajno je procenjivao ljude, na samo njemu svojstven način. Kratko bi isticao bitnu osobinu ličnosti o kojoj bi govorio, ali bi i u brk kresnuo ukoliko bi taj bio u društvu. Pri tome je onaj ako je o prekoru reč postajao jedan “Rundo”. Uvek bi to rekao blago, onaj kome je to bilo upućeno bi ostavljao utisak da pristaje da bide Mićin “Rundo”. Mića Burov je bio zakleti neženja, samac, a ako je piće u pitanju, uživao u hladnim špricerima naročito po kvalitetu. To su užički kelneri dobro znali i ugađali mu. Burov je voleo žene zato što su lepe, ali nikada nije sreo onu koja je lepa zato što je voli.
Omladinska ulica je bila potpuno raskopana, preko sredine ulice od starog Železniškog mosta do autobuske stanice (bila gde je parking robne kuće “Beograd”) je iskopan kanal dubok 5 metara širine 2 metra. Kroz njega je trebao da prođe vodovod, kanalizacija, poštanski i strjni kablovi… I prošli su.
Užiška pijaca ovoga meseca je bila preplavljena povrćem i voćem, poljoprivrednim i zanatskim proizvodima. Niske su bile i cene, koje su poslednjih dana pale i za 50%. Paradaiz i paprika, trešnje, maline i jagode su se mogle dobiti po bagatelnoj ceni. Ponuda je bila velika a potrošnja zbog odlaska na odmor većine Užičana mala.
U šah klubu “Sloboda” je održano brzopotezno prvenstvo, učestvovalo je 13 šahista. Pobedio je prvokategornik Vova Prohorov. Drugo mesto su delili mastorski kandidat Ivan Milutinović, koji je ovu titulu osvojio na otvorenom prvenstvu Srbije u Vrnjačkoj Banji i drugokategornik Aleksandar Spasić.
Vova Prohorov je studirao jezike. Od svih jezika najviše je voleo romanske. Prvo je hteo da budem novinar, a onda se „bacio na književno prevodilaštvo“. Dečije novine su mu objavile jednu antologiju ruske posleratne satire, preveo je nekoliko pozorišnih komada, a časopis „Mostovi“, Udruženje književnih prevodilaca, objavilo mu je prevod Zoščenkove drame „Platnena tanta“. Pisao je odlične humoreske i satirične tekstove u „Ježu“. Bio je dobar prijatelj sa Vladom Bulatovićem Vibom. Na njegovu molbu počeo je da objavljuje te tekstove. Objavljivao je u „Seksi humoru“ puno svojih priloga. Rekao je: „Pošto nisam smeo da se zbog đaka potpisujem pravim imenom, ja sam objavljivao pod pseudonimom Vlada Nikolajević, tako da moji đaci nisu imali pojma da u „Seksi humoru“ čitaju testove svog profesora“.
Vova kada se sećao školskih dana, evocirao je uspomenu na školskog druga Ljubu Simovića: „Ljuba je je moj školski drug, a upoznali smo se pred kioskom gde smo čekali Politikin Zabavnik i stripove, još kao deca. Sećam se jednom prilikom, dobili smo zadatak da napišemo sastav na temu „Šta vidim kroz prozor učionice“. Jedan od učenika je čitao svoj sastav u kome je pisalo između ostalog i ovo: „Kada pogledam levo ja vidim Dom JNA i setim se slavne prošlosti, setim se partizana, ofanziva… Kad pogledam desno, vidim crkvu i setim se mraka…“ Sećam se još jednog literarnog bisera jednog učenika koji je dobio čistu peticu za sastav „Još jedan put mira“, kao drug Tito na „Galebu“ obilazi prijateljske zemlje i slično. Bilo je sjajnih profisora. Ali zamislite da su čak i profesori posle rata morali sa učenicima svako jutro da trče pod parolom „u zdravom telu – zdrav duh“. Jedna moja profesorka zamalo nije izgubila službu zato što je primećena kako ulazi u crkvu.“
Objavljeni su rezultati literarnog konkurasa “šta znate o alkoholizmu – kako u tvojim ošima izgleda alkoholičar”. Prvu nagradu na konkursu dobio je Momir Milinković učenik Učiteljske škole, durgi je bio Mladen Jevđović učenik Gimnazije (nekadašnji direktor Gradske galerije), treću Slavoljub Tomašević takođe učenik Učiteljske škole.
