Izvor reke Skrapež se nalazi na južnim padinama planine Bukovik i jugoistočnim padinama planine Povlen, nedaleko od Užica. Reka Skrapež započinje izvorišnom čelenkom na padinama ovih planina, spajanjem reka Sečenice i Godijevače. Reka Skrapež je dugačka 47,7 km i predstavlja levu pritoku reke Đetine, u koju se uliva u Požeškom polju. Leva obala Skrapeža se blago izdiže ka Maljenu i poznatom odmaralištu Divčibare, koje se nalazi na njegovom zaravnjenom vrhu. Na desnoj, brežuljkastoj obali se nalaze Kosjerić i živopisna planinska sela koja se oslanjaju na reku. I danas 2022. odine područje izvorišta reke Skrapež, karakteriše izuzetno očuvana priroda, sa čistom i bistrom vodom i terenom prekrivenim šumama. U vodi ima potočnih pastrmki, a u donjem toku i klena! Ovaj kraj u potpunosti oživljava u proleće, kada dolazi do topljenja snega i punjenja okolnih potoka i reka vodom.
Ovog aprila 1978. kada sa Pantića Stene pogleda na desnu obalu Skrapeža, izletnik bi ugledao veličanstvenu sliku nenaružene prirode. Iz moćne bukove šume uz korito Skrapeža, survavali su se beli mlazevi desetak nabujalih potoka od poslednjih martovskih snegova. Dokle pogled dopire smenjuju se šume i pašnjaci ispresecani puteljcima prema retkim kućicama, što na okrajcima oranica liče na pripijena lastavičija gnezda. Za tom lepoto su tada uzdiisali mnogi prolaznici i pitali: “Ima li gore kakav plac za vikendicu ili bi ko prodao brvnaru? Ovaj kraj je lepši od samih Divčibara”. Meštanin bi odgovorio: “Kakva lepota čoveće! Žalosna je to slika, a još je žalosnija naša sudbina. Sa onog brda mi više od petnest godina gledamo na ovaj put i zavidimo vašoj sreći. Raskoš vam je udarila u glavu pa uzdišete za bespućem i našim nevoljama, razbesneo bi se meštanin.
Skrapež je u to vreme bio prva nevolja na putu za Bjelošperičku Crnokosu, deceniljama je Skrapež odnosio platice i drvene mostiće, menjao plićake. Posle je došla pruga čiji su gradilji još više izmenili njegovo korito, postavili porporne zidove. Trebalo je poprilično sreće i veštine da se savladaju te prepreke i stići do strmog izlokanog puta što je uzbrdo vijugao prema Vilićima, Pantićima, Teodosijevićima i Paunovićima. U toj divnoj prirodi je nešto falilo, put, u Bjelopericu nije moglo da se stigne motornim vozilom, ničim što je imalo četri točka. Dvokolica je bilo jedino prevozno sredstvo koje se moglo videti na dva kilometra “lomivrat puta”. A kad bi putnik sve to savladao stigao bi i stigao do Žute stene, menjala se slika. Dole do asvalt nog puta, pruga. Preko Skrapeža stotne vozovi, vozila, vide se ušorene kuće, Tubića, škola, Dom kulture, široki putevi do Subjela i Ježevice. Tada ovima gore to liči na pravi život a mladi su već masovno počeli da se pakuju posle čežljivog gledanja po dolini. Sve do sredine šezdesetih godina nije im bilo teško to njihovo bespuće dok preko reke nisu nisu planule sijalice. Ove 1978 u dvadeset Bjelopariških kuća još su sijale petrolejke, pušila se stara ognjišta, a petnestak đaka je čežljivo gledalo osvetljene prozore na drugoj strani reke…
Faruk Dizdarević tada član opštinskog odbora CK Priboj je govoreći o međunacionalnim odnosima rekao: “Međunacionalni odnosi u našoj sredini su zdravi. Oni su u borbi za produbljivanje samoupravljanja permanentno razvijaju, uz stalno oplemenjivanje sa novim osnovima zajedništva. Sve više se utvrđuje društvena svest o neophodnosti ravnopravnosti brastva i jedinstva i kompaktnosti u izgradnji socijalizma. Ljudi se zista osećaju slobodno od bilo kakve anacionalne i nacionalne presije i duboku osećaju ono što je zajedničko, što nas ujedinjuje, što čini Jugoslaviju garantom pojedinačnog i ukupnog napretka. Dizdarević se začudio kada je jedan stariji solunac od prisutnih u narodnom srpskom odelu zamolio “da mu neko prevede šta je gospodin rekao”.
Faruk Dizdarević je rođen1943, u Bijelom Polju, istoričar kulture, publicista, književnik, završio je Filozofski fakultet u Beogradu. Jedno vreme radio je u prosveti, zatim bio dugogodišnji direktor Doma kulture u Priboju. Neprocjenjiv je njegov doprinos kao inicijatora i organizatora mnogih kulturnih akcija i pothvata u pribojskoj sredini i šire u užičkom kraju. Osnivač je i utemeljitelj Limskih večeri poezije, Limskih večeri dječje poezije, likovnog serijala Put ka slici, itd. Pokretač je izdavačke djelatnosti u ovoj sredini (Biblioteka Limske večeri poezije, Edicije Limes, Manualis Labor i Testudo). Posjeduje širok spektar zanimanja i suverenu erudiciju. Žanrovski je raznovrstan. Desetinama godina se bavi književnom, likovnom i pozorišnom kritikom, publicistikom, istorijom i istorijom kulture. Tekstovi su mu objavljivani u dnevnim novinama, časopisima i zbornicima. Uvršten je u više antologija, leksikona i almanaha: Vaza ot pjask – Antologija na Černogorskata proza, Književnici Zlatiborskog okruga, Leksikon pisaca prosvetnih radnika Srbije, Leksikon Zlatiborskog okruga, Ko je ko u Bošnjaka. Za njega su rekli da je “Svetionik bošnjačke culture”.
Raketa slavno užičko saobraćajno preduzeće posle Drugog sv. Rata počela je da radi sa 25 zaposlenih, četiri autobusa i 12 polovnih kamiona, da bi krajem sedamdesetih godina raspolagalo sa 250 autobusa, oko 300 teretnih vozila sa blizu 2500 zaposlena radnika i predstavništva u Beogradu, Rijeci, Zagrebu… Sedamdesetih godina najuspešniji director u Raketi bio je Todor Damljanović a najpoznatiji vozač Rada Šoferka-RadaTodorović, jedina žena vozač autobusa tada u Jugoslaviji. Na priloženoj fotografiji direktor Toša i Rada plešu u Gradskoj kavani na Raketinoj zabavi.
Direktorka u bisokopu “Partizan” je i dalje bila Olivera Radić, u bioskopu je repertoar bi bogat i raznovrstan. Tek što su bila skinuta sa repertoara tri zaista dobra amerikčka filma – “Surova igra”, s “Festa 78”, Hičkokova “Porodična zavera” i Hinderburg – poslednji cepelin”, dva specijalna “Oskara”, u bioskupu je počelo prikazivanje “Poslednjeg magnata” Elije Kazana, drama prema zadnjem i nedovršenom romanu F. Scotta Fitzgeralda, film o naspektakularnijem a moždai najvrednijem periodu Holivuda, nežna ljubavna priča sa ekipom pravih glumaca Džek Nikolson, Robert De niro, Žanom Monro , Toni Kertisom i Robertom Mičamom.
Za vreme prvomajskih praznika su prikazivani filmovi domaći “Lude godine” koji je neštro kasnije prikazan na Pulskom festivalu i punio bioskope na opšte zadovoljstvo užičkih tapkaroša. Skoro me jedan mladić pitao u kafani štatije to “tapkaroš“ ? a objasnim mlađoj generaciji: Tapkaroš je preprodavac bioskopskih karata, već odavno izumrla vrsta. Prikazan je i domaći film “Hajka” Živojina Pavlovića u kome je glavnu ulogu igra Pavle Vujisić snimljenog po romanu Mihaila Lalića. Zatim Jugoslovensko-Mađarska koprodukcija “Privatni poroci – vrline javne”. Užiadsučani su videli i amerei~ki dokumentarac “Svet noći danas” pa vestern “Jednooki šerif i dama” sa Džonom Vejnom.
Užičani su bili jedini u zemlji u situaciji da nemaju pravo da kritikuju železnicu zbog zakašnjenja vozova. Užički železničar je mogao da ka`e:”Da bi voz kasnio treba da postoji stanica! Gde da kasnimo?
Može se reći da je ovoga aprila prestala deceniska priča u Užicu o tunelu ispod Dovarja. I bolje, što je otišao u gradsku istoriju.
Ovoga Aprila “Sloboda” je oduvala “Timok” iz Zaječara pred 2.500 navijača sa 7:2. Možda je to bila jedana od najboljih slobodinih utakmica u istoriji užičkoga kluba pa je red da navedem kako je ovu utakmicu video novinar Stojan Đerić: – “Samo u prvom delu Zaječarci su parirali napadima domaćih. U ovom periodu titovoužički fudbaleri dva puta su bili u voćstvu, pogodcima kojie su postigli Milenko Kiković i Zoran Veselinović. Prvo poluvreme se završilo sa 2:2. U drugom poluvremenu uživali smo u svim lepotama, na “milimetar” tačnim i dobro organizovanim akcijama kao i snažnim i efikasnim udarcima razigranih fudbalera Slobode. Razigrani gledaoci “topili” su se u egzibicionoj igri svojih ljubimaca i znali da pozdrave svaki uspeo potez ne samo domaćih već i gostujućih fudbalera. Ako je sudeći po onome što su prikazali domaći fudbaleri, ni mnogo uspešnije prvoligaške i drugoligaške ekipe teško bi se mogle suprostaviti izvanrednim i za igru raspoloženim fudbalerima u crvenim majicama Slobode. Međutim nekoliko neobuzdanih navijača sa stajališta u periodu izvanredne igre u ubedljivog voćstva domaćih, bez razloga su ubacili na teren nepotrebne predmete, tako da je malo nedostajalo da usledi prekid utakmice. Bez sumlje, pored inzvaredne i nezaboravne igre svih pojedinaca, junaci utakmice bili su četvorostruki strelac Milenko Kiković i brzonogo levo krilo Milutin Čančarević. Ovaj dobro uigrani tandem prestavljao je nerešivu enigmu za odbranu Zaječaraca pa ako i na narednim utakmicama bude ovako funkcionisao golova će biti kao kiše. Strelci dva preostala pogotka Hodžić i Slobodan Jagodić”.
I ovoga meseca bokseri Slobode su blijirali takođe protiv Zaječaraca, ovoga puta junak večeri bio kršni Slobodin bokser Jovan Spasojević koji je za nepuna tri minuta naneo je pravu seriju efehnih udaraca svom protrivniku, pa je ovaj posle “dvostrukog” brojanja sudija u ringu morao da prekine ovaj neravnopravan susret.
Užički teškaš Zoran Vidić nije opravdao očekivanja jer je u prvom minutu posle snažnog udarca u “pleksus” i zbog nokauta nije mogao da nastavi borbu. Veoma brzo popularni Vidić je završio svoju boksersku karijeri i počeo da se bavi za Užičane korisnijim poslom, automehaničarskim tu gde je i danas na Međaju, a nešto kasnije i reli vožnjom. Da kažem nešto više o ovom svima poznatom rođenom Užičaninu. Kad se pređe nekadašnji drveni most i stupi na Međaj odmah do kafane Tabana, nalazi se moderna poveća automehaničarska radnja, Zoranov servis. Nekadašnji bokser i reli vozač retko je priča o sebi, ali je tokom godina često svraćajući kod komšije Ćiza u kafanu “Tabanu” sa kojim sam bio lično drugar pa sam i sam često svraćao, dok je on bio vlasnik i tako snimio na diktafon neke Zoranove priče. Kada se to sve sastavi i da naslov ”Priča Zorana Vidića”, to izgleda ovako: – Rođen sam 1955. u Koštici i tu sam ostao da živim do dana današnjeg. U mom društvu su bili Tule, Pikljo, Pajo, Miko, Živan, Dole. Zajedno smo prošli prve batine od roditelja, zbog cigara, na komad koje smo kupovali u staroj trafici, koja se nalazila na sastavku Hercehovačke i Bosanske ulice, na Aleksića mostu. Tada sam bacio cigare, da bi im se vratio, negde, u 25-toj godini.
Iz tog vremena najviše se sećam tuča sa Bajčovom ekipom iz Buara. Svi smo išli u u istu školu, u “Andriju Đurović”, jer tada nije bilo druge u tom delu grada. Tuče su zakazivane kod doma učenika u Koštici, obično oko pet ili šest popodne, posle škole. Mi smo češće pobeđivali, jer nas je bilo više, mada nam ni “Bajčovci” nisu ostajali dužni. Tada smo se mi Koštičani najviše družili sa “domcima”. “Domci” su se stalno žalili na nas, jer nam je tetka Radenka često davala džem. Ni dan danas ne mogu da zboravim kako smo zajedno sa “domcima” opljačkali sušaru doma, početkom sedamdesetih. Naime, dom je držo svinje, a deca su nam se žalila da samo jedu slaninu, dok sva pršuta ide za upravnika. Dogovorimo se da, zajedno, jedne noći obijemo sušaru. Kada smo to uradili, pršutu podelimo sa “domcima” koji su posle jedno sedam dana trpeli vaspitača “Slavuja”, koji ih je postrojavao kako bi utvrdio čiji su otisci bili u snegu. Slavuj sa kojim sam dobar prijatelj kada sam mu posle mnogo godina rekao, prosto nije mogao a veruje da smo to uradili sa nejgovim “domcima”.
Sećam se kada sam učio osmi razdred da mi je profesor Ljubenović kao jedinom koji je znao da radi sa aparatom za varenje dao da zavarim nešto u školi. Međutim, đavo mi nije dao mira. Prmetio sam metalna vrata kabineta za opštetehničko i zavario ih. Zato sam dobio “keca” i zbog toga ponavljao. Ipak iduće godine sam završio osnovnu školu i rešio da idem na zanat. Otišao sam u Požegu, na automehaničarski zanat. Tada sam zahvaljujući Mišu profesoru fiskulture i predratnom treneru naše reprezentacije, upoznao sam se sa tajnama “plemenite veštine”. U školi smo imali boksersku sekciju, a trenirali smo Užicu. Putovali smo u Požegu, autobusom, ni tu đavo nije dao mira, krali smo seljacima jaja iz korpi stavljali bi u džepove nekih. Posle ih polupamo, bilo je dosta grdnji. I “švercovali” smo se, jer je od nas 15 samo dvoje kupovalo karte. Sećam se da nas je vozač “Rakete”, pokojni Rus, jednom prilikom, odvezao pravo pred požeški SUP, ali smo, ipak, uspeli da pobegnemo. Naravno moj prvi bokserski klub je bila užička “Sloboda”, bio sam poluteškaš, ali kako klub nije imao teškaša, sa 77. Kilograma su me “gurnuli” u jaču ktegoriju. Imao sam, tokom karijere, oko 200 mečeva. Bilo je dosta batina, i na mojoj kao i na protivničkoj strani. Nekoliko puta sam ukrštao rukavice sa starim borcem Živkovićem iz Mladog radnika, a najteže mi je bilo sa Andrejevićem iz Čačka. Skidao sam kilograme uz pomoć nekih tableta, tako da sam, praktično, bez treninga ušao u ring. Nisam mogao ruke da podignem i izgubio sam. Tokom bokserske karijere stigao sam i do nekada čuvene prvoligaške ekipe Kablova onda iz Svetozrova ili danas Jagodine.
Posle dve godine, usledili su četiri najlepše sezone u mojoj karijeri. Trebalo je da odem u niški Radnički, ali se nismo dogovorili tako da sam otišao u kablove, koji su, posle Prištine, bili naš najbolje organizovani klub. Imao sam obezbeđen smeštaj, hranu i svakoga meseca u parama koliko je vredeo jedan “kec”. Trenirali smo mnogo ali je vredelo. Moj prvi meč u Jagodini je pratilo 26.000 gledalaca na gradskom stadionu boksovao sam nerešeno sa Tamindžićem iz beogradskog Radničkog. Verovatno bih još boksovao da nisam u borbi sa Vujkovićem iz banjalučke Slavije slomio ruku. Pokušao sam da se vratim boksu ali nije uspelo, vratio sam se kući u Užice.
Bilo je to vreme blagostanja, kada je moglo da se radi i zaradi. Krenuo sam sa “strukom” i otvorio radnju na mestu koje je od današnje radnje udaljeno jedno pedesetak metara. Bilo je to kod Sode. I tako to me približilo autosportu. Moji drugar Pego i Krstović znali su da sam uvek voleo veće brzine i oni si “glavni krivci” što sam se obreo na trkama. Kupio sam od jednog slovenca “zastavu 101” i ušao u klasu 2, koja je tada bila najača. Bilo je to 1981. godine, a taj auto je bio poređenja radi, bio skuplji od lokala na glavnoj ulici. Debitovao sam na Jahorini, bio sam drugi, a te godine sa pet trka u državnom šampionatu osvojio treće mesto u klasi. Malo trka nisam uspeo da završim i nikada nisam bio slabije plasiran od četvrte pozicije, što je sa autom koji sam imao pravi podvig. Tada je konkurencija bila mnogo jača, a trka se nije bodovala ukoliko se na stazi pojavi manje od osam vozila. Danas se trke boduju iako voze samo dvoica. U mojoj karijerijeri imao sam i dosta malera. Na YU reliju pamtim jedan koji je znatno uticao na moj generalni plasman. Ja i moj suvozač Krle, smo loše proračunali vreme, tako da smo bili drugi. Mislili smo da smo za 12 sekundi bili brži, ali se ispostavilo da smo za isto vreme bili sporiji od konkurencije. Zato poslednja tri brzinca nismo vozili pod “punim gasom” i to je bio jedini razlog što nismo bili prvi.
Vozio sam sve do 1985. godine. Onda sam, povremeno i kad mi “dođe” želja, pripremao auto i vozio još par puta, onako za dušu. Sećam se da sam, čini mi se 1993., na jednom YU reliju vozio “klio” i posle prvoga dana bio sedmi. Međutom sutra na startu su mi rekli da sam 11-ti! E, tu se čaša prelila i rešio sam da odustanem. Ipak sam, iako svestan da mi je vreme ukradeno, odlučio da vozim do kraja relija i uspeo da budem drugi u klasi i sedmi u generalnom plasmanu. Mnogo mi je žao što je YU reli otišao iz Užica, bio je to pravi užički reli, reli Užičana. Međutim, zahvaljujući neodgovornim iz AMD Užice, ovaj reli je “otišao” za Bajnu Baštu. Zašto se to desilo treba pitati Rada Babića, Cvija, prvoborca Milovana Đokana. To je bila tradicija. Bio je to najveći reli u staroj Jugoslaviji. Vozilo se Užicu, Jelovoj Gori, Vrelima, Zbojštici, od Ćevarica do Buara, na Kadinjači od Graba do Zaglavka i Tare. Na reli se kretalo sa prepunog platoa u centru grada.
Reli je startovao petkom, a završavo se u nedelju uveče. Učestvovalo je 150 posada, a vozilo se više od 30 “brzinaca”. Reli je bio duži od 1000 kilometara. Samo je “fića” na startu bilo pedesetak. Dolazili su i Bugari, Mađari sa poršeima, Česi sa škodama, istočni Nemci sa varburzima. Uvek je desetak Užičana bilo na ovom reliju, a svi su, sem mene, vozili za slovenačke i beogradske klubove. Sećam se, da su Vićentije Savić i Vlade Dubljanin bili neprikosnoveni s fićama. Zapažene uspehe su imali i Milan Krstović u “kecu”, u klasi 1, Milorad Krstović u klasi 2, Milun Vesnić, Sveto Milovanović. Uvek smo bili među prvom trojicom, što nije bila mala stvar…
