Avgust 1973.

69
Razglednica Gradske kavane u vreme Miša veterinara
Razglednica Gradske kavane u vreme Miša veterinara

Na početku avgusta Mišo veterinar, priča u bašti Gradske kavane kraj fontane, kako se udvarao jednoj mladoj devojci, kad će ona: – Nikad vas ne bih mogla voleti. Suviše ste stari za mene. – Ništa to ne mari, tešio je Mišo, ja volim teletinu, ali mi je svejedno da li tele voli mene.

Od igara koje su se igrali u užičkim dvorištima, parkovima, livadama još je bila najpopularnija igra klikera. Bilo je bezbroj kružno utabanih mesta sa rupom na sredini gde se čulo ono poznato “ka rupi”. Klikeri su razni, tako smo imali staklence, porculance, mesečare, naftalince ili naftaše. Ovi poslednji su ime dobili po tome što su boje nafte, a boje su im se prelivale na svetlu. Postojali su i klikeri sa kojima, obično, nije bilo dozvoljeno igranje. To su u prvom redu gvozdenci, male metalne kuglice, najčeše iz kuglagera, zatim plastikanci, koji su bili prelagani i kamenci, koji su bili najčešće od mermera. Oni su bili i najstariji poznati klikeri sa njima su se igrala deca još u starom Rimu odakle ira potiče. Razlog je jednostavan: gvozdencem i kamencem vrlo je lako oštetiti staklence. Postojali su i tzv. mlečni klikeri, odnosno namerno oštećeni klikeri čija je površina bila toliko ohabana da su poprimili belu boju. Oni nisu imali neku vrednost. Vrednost klikera je zavisila isključivo od njegove atraktivnosti. Tako ste npr. za jednog naftalinca mogli dobiti i preko deset ‘običnih’ staklenaca. Klikeri su kod večine igrača imali i sentimentalnu vrednost. Tačnije, veliki broj klinaca imao je svoj ”srećni” kliker.

. Dule i Mišo klikeraši treniraju
. Dule i Mišo klikeraši treniraju

Danas u trećoj deceniji 21. veka igra klikera je u zaboravu, naročito njena pravila, zato ću joj posvetiti više pažnje. U Užicu se pod igrom klikera podrazumevala igra “na rupu”, iako ima i drugih igara koje su se igrale. Rupa se pravila zabijanjem pete u zemlju i laganim okretanjem. Broj igrača potrebnih za igru je dva ili više, a svaki igra po jednom i tako u krug istim redosledom. Kada se napravi rupa na sredini zemljanog igrališta igrači se udalje od iste određeni broj koraka i posebno utvrđenim redosledom bacaju klikere prema rupi, a onaj koji bude najbliži igra prvi. Smatralo se da je prednost zadnji bacati kliker. Da biste dobili tu privilegiju bilo je potrebno samo prvi reći: Hopa! i bacate zadnji. Ukoliko kažete: Predhopa! onda bacate predzadnji, dok se ostali učesnici podele između sebe. Pobednik u toj partiji je automatski hopa u sledećoj, a onaj koji je ispao prvi baca prvi. Svaki ima pravo na samo jedan potez osim ako ne ubaci u rupu ili eliminiše drugog igrača i tako dobije pravo na još jedan potez.

Ukoliko neko prilikom bacanja pogodi nečiji kliker svi se vraćaju na početnu liniju. To se zove cike. U nekim verzijama, onaj koji pogodi tuđi kliker igra prvi bez obzira na udaljenost od rupe. Cike može biti i ako je udaljenost bilo koja dva igrača od rupe jednaka, obično se meri koracima ili širinom prsta. Ukoliko je više od jednog igrača ubacilo u rupu iz početnog bacanja takođe se može proglasiti Cike. U nekim “ligama” postoji i pojam cike-tuš. U tom slučaju jedan od bacača uzme oba klikera, stavi jedan preko drugog i sa visine ramena ispusti u rupu ta dva klikera. Nakon što se klikeri odbiju i udalje od rupe, onaj koji je bliži igra prvi. Cilj je upaciti u rupu. Tek nakon toga igrač može gađati druge i, ukoliko ih pogodite, izbaciti iz igre, tj. uzeti im kliker. Ukoliko ih pogodite prie ulaska u rupu to ne menja stanje pomerili ste samo protivnički kliker. Ipak, ako pogodite tuđi kliker, a nakon toga se vaš kliker odbije i uđe u rupu, onda ste izbacili protivnika. Ukoliko pogodite protivnički kliker i njegova kuglica uđe u rupu onda on ostaje u igri. Ovo su osnovna pravila ali su bila fleksibilna zavisno od dogovora učesnika u igri.

Razglednica T. Užica iz 1973. na kojoj je i najveći soliter u SFRJ
Razglednica T. Užica iz 1973. na kojoj je i najveći soliter u SFRJ

I ove godine se rušilo Užice i gradilo Titovo Užicu. Građevinsko “Zlatibor” je gradilo 400 stanova. Ovog avgusta na Rakijskoj pijaci u tadašnjoj ulici Želje Đurića, početa je izgradnja solitera od 15 spratova za radnike Zlatibora, SDK i Skupštine Opštine. U ulici Riste Tešića na Dovarju, započeta je izgradnja 86 stanova za tržište i fond solidarnosti. Sem solitera prko puta Doma zdravlja, gradili su stambeno poslovni blok u ulici heroja Dejovića, u Krčagovo za Prvi Partizan gradili su zgradu u blizini restorana “Proleće”. Na Rosuljama je rađena zgrada, a tu u gde je bila garaža “Rakete”, blizu Oš. Dušan Jerković građena je škola za kvalifikovane radnike… I građevinsko preduzeće 4. Juli, gradilo je nekoliko objekata. Na Rosuljama su završavali tri solitera, stambenu zgradu u Krčagovu, na Aleksića mostu dva solitera, soliter preko puta Tkačnice…

Asvaltirana je ulica heroja Dejovića koja je zbog gradnje solitera bila jedna od najneuređenijih u gradu, proširena je i asvaltirana i ulica Vukole Dabića na kojoj su izgrađeni i trotorai. A onda su došli radnici “Telefonkabla” iz Beograda i raskopali nekoliko ulica u centru grada. Kod malog parka na glavnoj ulici kanal je bio dubok skoro 5 metara. Postavljan je koleksijalni kabal za vezu Beograd – Titograd.

Prodavnica suvenira pored knjižare “Pobede” koja se nalazi u zgradi Opštine je renovirana u njoj je posle otvorena prodavnica slatrkiša “Bombonjera”. Zlatara “Majdampek” je otvorila prodajni punkt u prodavnici “Crvena zvezda” preko puta škole “Andrija Đurović”. Kod gimnazije bilo mnoštvo parkiranih automobilai saobraćajni znak za zabranjeno parkiranje se nije video od krošnje drveta.

Nabrža užičanka tada je bila 17. godišnja gimnazijalka Milica Rebić rođena je u Sečoj Reci. trenirao je profesor Milijan Cvijović pretrčala je 100 metara za 12, 7 desetinki. Tada je rekla: “Nisam imala nameru da treniram atletiku, ali na jednom času sam se istakla više od ostalih. Čudno, čovek zavoli tu kraljicu sportova”. Atletičar Dragomir Žunić je bio tu u bizini… Nešto kasnije on i Milica su se zavoleli i venčali. Bili su uvek vedri i nasmejani i svi koji sui ih znali su ih voleli.

Nekadašnji ribnjak kod restorana “Plaža” je bio napušten sav zarastao u korov okolo je bio ogarđen žičanom ogradoma koja je sada bila isečena a stubovi polomljeni. Strašnog vučjaka kome je jedini smeo da priđe Mikica Ćuban odavno nije bilo. U prodavnicama ribe nije bilo. Povremeno se pojavljivala u ribarnicama na starom i novom pijacu za vreme Božićnog posta i posnih slava.

Saznalo se zašta su optuženi nekadašnji rukovodioci Valjaonice, Vlajko Brković, Mićo Petrović i Božidar Rmandić. Terćeni su za zlouptrebu ovlašćenja u privredi i na zokonit rad vezan za transakcije na londonskoj berzi metala zbog čega su naneli štetu Valjaonici bakra u iznosu 125,211.844,36 dinara. Samoupravljanje i poslovanje sa zapadom nikako nisu išli zajedno. Da bi mogli da posluju na zapadni način morali su da prikriju ove transakcije od organa samoupravljanja. Dok su na lodonskoj berzi uspevali da ostvare prihod, nikoga nije iteresovalo, svi su bili zadovoljni. Prvi veći gubitak ih je polako i sigurno vodio na robiju. Tome je težila i nova politika rukovodstva zemlje koja je počela čistkom uspešnih direktora koje nije mogla da kontroliše.

“Zbog moralno – političke nepodobnosti i drugih slabosti”, u “Slogi” je smenjeno 9 rukovodilaca: Milan Lučić, upravnik i Ivan Đurđević, šef sale u “Palasu”, Radomir Blagojević šef sale u “Parizu” (sin kafedžije Gojka Blagojevića koga su komunisti optužili da je izdao partizane na Kadinjači), upravnika restorana “Proleće” Anđelka Nikolića, Božidara Starčevića upravnika “Ekspres restorana”, Nenada Petrovića šefa tehničke službe, Tihomira Simovića direktora opšteg sektora. Glišu Kukoru upravnka u “Šumadiji” i Mitra Vilotijevića vršioca dužnosti šefa plana i analize za koga su rekli da je glavni krivac za devijantne pojave u preduzeću pa su ga opozvali i sa mesta odbornika u Skupštini opštine. Promenjeni su skoro svi užički ugostiteljski asovi, predratne kafeđije ili njihovi učenici. Užičke kafane su izgubile deo duše, postajale su čekaonice pića, i mesta koja će svi kritikovati, mesta gde se “kvari Titova omladina”. Kadrovska komisija “Sloge” je ova smenjivanja objasnila: “Da savez komunista ne može dozvoliti da na značajnim funkcijama i odgovornim mestima nađu protivnici samoupravljanja, koji su se udaljili od politike koji vodi Savez komunista posle pisma druga Tita i izvršnog biroa Predsedništva KPJ”.

Užički bomi su tih dana sedeli u kafanama, žalili i ćutali više nego razgovarali, najzad jedan reče: “Užička omladina ne treba da ide više u kafane, već na igranke, koje se održavaju u kafanama u Domu u Gradskoj na Turistu”. Posle toga se vratiše šegi.

Veliki cirkus na užičkom vašerištu
Veliki cirkus na užičkom vašerištu

Ovog avgusta je gostovao poveliki cirkus na užičkom Vašerištu. To je proctor između Jazova i Đetinje na mestu gde je dvedesetih bila buvlja pijaca a u neko vreme stočne pijace gde su održavani i vašari, mesto koje su Užičani zvali “Vašarište”. Sama reč vašarište asocira na okupljanje ljudi, na gužvu… Kada se prelazio nekadašnji drveni most odmah sa leve strane nailazilo se na veterinarsku ambulantu koja je bila baš tu uz proctor za prodaju stoke. Vašari nisu bili tako česti pa se taj proctor služio i drugim potrebama. Tu su se montirale cirkuske šatre jer je veliki proctor omogućavao da se smesti i njihov vozni park i svi prateći kavezi sa životinjama, montažni objekti za smeštaj cirkuskog osoblja, Najčešće su gostovali cirkusi “Kolorado” koji je stigao i ovog avgusta 73’, “Apolo”, “Adrija” sa šatrama za preko 500 gledalaca. Jedno takvo gostovanje je zabeležio i užički fotograf Stevo Vlajnić, a ja sam našao tu njegovu novinsku fotografiju. Na njoj se vidi velika ciruska šatra i sve ostalo što ide uz veliku crkusku prestavu.

Obično kada i veliki circus u delu Vašerišta gostovao bi i “Zid smrti” – velika drvena kaca u kojoj su hrabri momci na motorima “Java”, “Cindap” po obodu kace vozila vratolomnom brzinom uz aplauz i divljenje prisutnih koji su to sa vrha kace sa strahopoštovanjem gledali. Motori bez auspuha dizali su zaglušujuću buku a vozači u kožnim odelima sa kacigama i naočarima delovali tako nestvarno.

Ipak najčešće a i najduže su se na tom prostoru zadržavali ringišpili. Njihov dolazak je bio znak da je zima prošla pa su se deca radovala kad taj karavan stigne na Vašerište. Onda su se trudila da pomognu kod montiranja jer taj posao je uvek trebao više ruku nego su vlasnici imali. Za nagradu su dobijali besplatne vožnje, neki su se toliko vezivali za ringišpile pa su sa vlasnikom odlazili dalje svuda gde je ringišpil gostovao. Tako su užički mangupi Šunja, Maksa, Krivi, Boriša Mandić, Ivo Katanić, Slobo Zeka dobar deo godine provodili uz ringišpil maštajući da i sami jednog dana postanu vlasnici. Muzika sa gramofona uključenim u pojačalo sa zvučnicima označavala je da je ringišpil stigao pa je oko njega vrvelo kao u košnici. Tu se mogla čuti dobra muzika jer je izbor ploča bio uglavnom strane produkcije. U popodnevnim časovima a naročito predveče teško se mogla dobiti korpa, kako smo je zvali. Čim se vožnja završi, nastane utrkivanje da se dohvati korpa… Svako je jedva čekao da se odlepi od zemlje i vine u visine. Bilo je pravih majstora za zabacivanje i hvatanje korpi pa i prelaženje iz jedne u drugu za vreme vožnji. Kad se vožnja završavala mnogi su padali zbog nesvestice a neki i povraćali zbog mučnine nenaviknuti na okretanje u krug i let kroz vazduh.

Bilja na rigišpilu
Bilja na rigišpilu

Biljana Ivanović: – Eeeee pet banki voznja ,ja dobijem 15 banki za užinu pa posle škole otrčim da se tri puta provozam na ringišpilu. Bože koje smo akrobacije izvodili, bacali jedni druge, zavrtimo se po dvoje onako u korpama, lele majci, danas bih crkla da vidim unučad da se tako ponašaju.

marka za reklamu 700px
marka za reklamu 700px