Gde je Tito dočekao Novu godinu kao i svake godine bili smo obavešteni preko svh medija, Jedna od najpoznatijih Titovih rezidencija nalazila se u nacionalnom parku Brioni, na jadranskom ostrvu Vanga u Hrvatskoj. Upravo tu je maršal SFR Jugoslavije proveo doček 1979. godine. Između ostalih zabavljao ga je i tadašnja pop megazvezda Zdravko Čolić. On mlad i lep ko slika, sa golišavim Lokicama koje plešu, Pored njega Tito i pudlica! Zdravko u uniformi JNA, kad je svako zdrav i prav, bez obzira na slavu, popularnost i poreklo služio armiju. Zdravko Čolić je tokom svoje karijere otpevao mnogo hitova, a među njima se našao i onaj čuveni “Druže Tito, mi ti se kunemo”.
Ovu 1979. Užičani su dočekali tradicionalno u svojim glavnim restoranima kao i svake godine do tada. Oni bolje stojeći su bili u restoranima na Zlatiboru ali i na dočecima u poznatim destinacijama.
Za novu 1979. godinu diskoteka kluba omladine je radila 1., 2. i 3. januara, doček nije organizovan. Igrom slučaja, novinarka omladinskog lista “Zdravo” Lidija Majstorović mi se javila da bi napisala članak o Klubu omladine, pa je zamolila za nekoliko slika sa “disko večeri”. U susret je izašao Zoran Domanović, tada fotograf u užičkom muzeju. Dogovorili smo da slika za novinarku Užičanku Lidiju nekoliko fotografija, sa te subotnje disko večeri za “Zdravo”. Tako su ostale posebne fotografije koje su zabeležile atmosferu nekadašnjeg Omladinskog kluba, u kome sam bio zaposlen sve dok nije otvorena privatna diskoteka “Rupa”. U tom prostoru danas se nalazi Mala scena užičkog Narodnog pozorišta.
Ova 1979. bila je vrlo važna godina. Možda najvažnija u 20. veku. Ta 1979. je bila prelomna godina u 20. veku, kako u svetskim, tako i u domaćim okvirima. Te godine, se informatička revolucija, a s njom i globalizacija pod američkim vođstvom zahuktala, Zapad definitivno pobeđuje nad Istokom, u zapravo je te godine bio srušen Berlinski zid, stvarno deset godina kasnije, 1989. A u Njujorku Slobodan Milošević pije viski s Rokfelerom u Chase Manhattan Bank u Njujorku – najmoćnijoj bankarskoj instituciji na svetu, odakle je počela globalizacija – razbacuje se frazama poput ‘few and far between’, ćaska s Rokfelerom o kukuruzu, pšenici, stočarstvu, kreditima…I ko mu šta može. Milošević je tada na ‘ti’ sa Zapadom, nekako je prigrlio Zapad i Zapad, Rokfeler ga je baš zavoleo. Šta je Miloševiću trebalo da se 1980-ih s vrha sveta spusti u domaće, balkanske gudure i da se – i to prvenstveno on, i najviše on, među svim politički angažovanim Srbima i ostalima u Jugoslaviji – suprotstavi tom istom Zapadu, s kojim je u prelomnoj 1979. sklopio tako srdačno prijateljstvo obogaćeno i materijalnom koristi? Drugim rečima, zašto je Milošević 1980-ih odbacio Zapad i odlučio se, bez kompromisa, za Istok i Jug? Odgovor je jednostavan, učinio je to zbog uticaja supruge Mire Marković.
Zapisao sam da sam 9. Januara išao u Beograd na premijeru “Nacionalne klase”, sjajnog filma režisera Gorana Markovića. Posle dva meseca prikazan je i u užičkom bioskopi “Partizan”. Ovaj kultni jugoslovenski film u kome glavne ulage tumače: Dragan Nikolić, Bogdan Diklić, Gorica Popović, Rade Marković, Aleksandar Berček, Olivera Marković, Bora Todorović, Voja Brajović i… Sa zadovoljstvom sam odgledao film i u užičkom bioskopu.
Stigla su vesti da su Sjedinjene Države i Narodna Republika Kina uspostavile pune diplomatske odnose na svečanosti održanoj u Pekingu s potpredsednikom vlade Deng Sjaopingom na čelu kineske delegacije i Leonardom Vudkokom u ime Sjedinjenih Država. Da je Titov prijatelj Muhamed Reza Pahlavi, iranski šah, prvi put se pojavio u javnosti nakon više od dva mjeseca i u jednom intervjuu rekao da nema namjeru napustiti zemlju, ali da će otići na odmor nakon formiranja nove civilne vlade.
Radovan Jovičić je u “Glasu valjaonice” predložio novogodišnji jelovnik:
Pljeskavica od jalove diskusije
Oguljeni proizvođači
Ribana radnička kontrola
Preslane društvene obaveze
Kiseli planovi
Vrući uštipci ličnih dohodaka
Gorki međuljudski odnosi
Zalečeni gorući problemi
Sitno iseckane veze i mućkalice
Zabibereni referendumi u sosu
Napisao je i pesmu:
U Livnici, gde su
zagušljiva mesta
davali su mleko
al’ se sa tim presta.
Gajbe pune boca.
a raznosač hitar.
svakom pojedincu:
davaše po litar.
Razmišljo’ sam o tom,
muti mi se glava
za toliko mleko
kolko treba krava!
a lekari kažu:
Sveže mleko kravlje
produžava život
i popravlja zdravlje
da se radnik ne bi
prepustio jadu –
to je važan faktor
zaštite na radu, uslovi su isti:
Dim i dalje davi,
nema više traga
ni mleku ni kravi.
Od prašine kašalj.
a od dima suze:
gde je naša krava,
Ko li nam je uze
ko je uze –
ko je sada muze!
U januaru 1979 je bilo toliko hladno da je zaledila većina užičkih izloga. Već po ranim jutarnjim časovima 14. januara ove 1979. godine, videlo se da snežna mećava neće brzo prestati. I zaista, sneg nije prestao da pada sledećih 30 časova, tako je užički kraj bio skoro blokiran snegom. U Užicu je sneg bio debljine pola metra, dok je u planinskim predelima prešao jedan metar. Na nekim regionalnim pravcima, kao što su Rogačica – Debelo brdo i Požega – Tometino Polje – Divčbare, snežni nanosi dostigli su i tri metra, tako da je saobraćaj potpuno paralisan. Takođe, kao i u Bajinoj Bašti, ovakav sneg u Užicu nije zabeležen u poslednjih desetak godina. U prvom momentu vejavica je iznenadila sve koji su se brinuli o održavanju puteva i ulica. Ipak “Bioktoš“, “Niskogradnja”, “Preduzeće za puteve” su se ubrzo snašli, pa je saobraćaj funkcionisao po glavnim putevima i ulicama koje su rašćišćavali buldožerima i bagerima, tovarivši sneg na kamione koji su ga kipovali u Đetinju.
Kao i obično velikom snegu su se jedini radovali mali Užičani, pa su se mogli videti na mnogo mesta po Užicu razni Sneško Belići i grupe dece kao se grudvaju, sankaju i skijaju. Užice je postalo veliki dečiji vrtić u kome se čuo radostan dečiji smeh. Ipak porodice koje su volele skijanje bi svakog vikenda natovarili na svoje većinom fiće ski opremu i pravac Zlatibor.
Ostala je upamćena ta užička zima 1979. Stanari solitera u Jug Bogdanovoj ulici su se mrzli, jer su prozori bili loše urađeni. “Struji studen kao na vetrometini i ništa nam ne vredi što su radijatori vreli, jer su prozori loše urađeni, pa su ostale šupljine” – komentarisala je Rada Zorić.
U Bajinoj Bašti u poslednjih 10 godina odavno nije bilo više snega i poledice od ovoga januara 1979. godine. Bila je odsečena od sveta, nije se do nje moglo ni preko Kadinjače, a ni preko Mitrovca. Na Tari, gosti koji su došli za novogodišnje praznike nisu mogli da se vrate kućama, pa su sedam dana bili tu na račun hotela u kojima su bili…
U političkom životu u Užicu ovog hladnog januara za predsednika saveza komunista Međuopštinske konferencije je izabran Radiša Gačić, za sekretara Dragan Vukasinović, a za izvršnog sekretara presedništva Dobrivoje Pejić. Rajko Ječmenica, član Predsedništva Srbije, posetio je Valjaonicu bakra i aluminijuma. Stanka Laković je napunila 60 godina. Povodom toga, Sekretar Opšinskog komiteta SKJ Balša Govedarica joj je uručio Medoševu sliku na kojoj je bila naslikana stara ložionica. Za rukovodioca energetike u Valjaonici je imenovan Miloš Antonović inžinjer organizacije. Presudno za to je bio podatak da je član KPJ od 1949. godine. Za direktora “Dunav osiguranja” postavljen je Mitar Marić, takođe proveren kadar KPJ. Umro je dr Radivoje Stanimirović, direktor Opšte bolnice u Užicu.
Delili su se zlatnici sa Titovim likom kao priznanja, najboljem milicioneru, vatrogascu, zdravstvenim radnicima. Na ovim svečanostima su obavezno prisustvovali predsednik opštine Miloje Milovanović, koji je naječšće delio zlatnike kao i predsednik izvršnog saveta Milojko Đuričić. Ove 1979. godine zlatnike sa Titovim likom dobili su milicioner: Radovan Karaklajić, vatrogasaci: Milijan Marković, Vladeta Oristivojević, Bogdan Višević, Radisav Bošković. Milovanović je uručio i odlikovanja radnicima užičke bolnice, koje je odlikovao predsednik Tito: Ordenom rada sa zlatnim vencem su odlikovani dr Borivoje Bogdanović i dr Milan Čitaković. Sa srebrnim vencem: dr Radoje Aksentijević, dr Miroslav Vukašinović, Radmila Vukomanović, Slavica Vukotić, Zorka Gojgić, dr. Radoje Košarević, Dragoslav Lekić, dr Ljubiša Nedić, Drinka Nikolić, dr Mihailo Josipov i Ljubinko Ćitić. Medalje zasluge za narod Milovanović je uručio Miodragu Ristanoviću i Radu Sindžreviću.
U toku ovoga januara užički koministi su organizovali veliku kampanju “za masovnije učlanjenje u Titov fond”. U poslednjih pet godina, koliko je postojao Titov fond, učlanilo se 925 Užičana i većina preduzeća. Iz užičkog kraja sredstva iz fonda koristilo njih 97 koji su dobili stipendiju, a u 1978. sredstva iz ovoga fonda je dobilo njih 13. Obično su to bili “dobri omladinci”, koji su se dokazali na radnim akcijama i u Omladinskoj organizaciji. Tokom godina ova veoma jaka institucija je počela da posustaje, preduzeća više nisu imali sredstava da uplaćuju i zato je bila potrebna akcija među sindikatima preduzeća da ponovo počnu da uplaćuju redovno sredstva.
Predsednik čajetinske opštine je bio Vlastimir Pavlović, koji je o protekloj 1978. godini prokomentarisao: “Na području naše opštine, privreda je postigla relativno dobre rezultate. Ukupan prihod, dohodak dostigao je nivo privrede regiona, a neki elementi su i veći OUR Bor, “Ukrasni kamen”, i “Magnezit” povećali za sto odsto. Zlatibor je postigao novi rekord u broju gostiju i noćenja, iako već godinama se ne ulaže u komercijalno ugostiteljstvo. Za devet meseci ostvareno je 404 noćenja. Poljoprivreda i turizam su osnovna opredeljenja ljudi u Opštini Čajetina, koje su uslovi prirodni potencijali klima, značajan stočni fond”.
U Užicu su proglašeni najbolji sportisti za proteklu 1978. Za njih je predsednik opštine Miloje Milovanović priredio prijem i uručio im priznanja, ta tradicija se zadržala do današnjih dana. Bila je to Gordana Stamatović, državna reprezentativka u streljaštvu, i automobilski as Milun Vesnić. Slavko Kuzmanović u novogodišnjoj trci u Sao Paolu u konkurenciji od 660 takmičara iz celoga sveta, osvojio je 29. mesto. Tri dana kasnije pobedio je u trci na 3.000 metara, ostavivši iza sebe novogodišnjeg pobednika francuza Bustera. Slavko se odlučio za “najaču” trku, na stazi od 3.000 metara, i u konkurenciji od 40 najboljih atletičara sa novogodišnje trke i u dramatičnom finišu, koji je digao na noge oko 20.000 gledalaca na stadionu i pobedio.
Užičke kafedžije su se žalile da se više nepije Vinjak onako kako se pio poslednjih godina. Primat mu je uzeo “Navipov” konjak. Kada se pre nekoliko godina pojavio “vinjak”, i to onaj Rubinov, brzo je osvajo užičke ljubitelje kapljice, tada je bio izuzetnog kvalitete i nje mu trebala reklama, lošiji kvalitet počeo je da odbija Fine pijance.
Mladi Dovarjaš, Vladan Pavlović Ljuca, tada je počeo da radi u Valjaonici koja je imala najbolje plate u užičkome kraju. Kada primi platu obavezno nas je ćašćavao u Gradskoj kafani. Kada popije dve – tri obavezmo su mu se događali lapsusi. I tako sedimo 10 sati pre podne za stolom u ćoški kada se uđe u gradsku, levo, oko nas staklo, “kontrolišemo” šta se doga|a na Trgu ali i prolaznici pored Gradske “kontrolišu” nas.
Ljuca zove konobara: Negovane daj meni i Kovaču još po piće. -Izvolte.- Jedan Kinjak i jedan Vonjak.Negovan ga čudno pogleda ali shvati šta je hteo da kaže, ubrzo se vrati sa konjakom i vinjakom. – Da platim! Kaže Juki.- Imali ste, dve kafe sad, jedan Vinjak i konjak ukupno 10,5 dinara. Ljuca mu pruža deset i kaže: Zadrži kusur.
Negovan ga opet čudno pogleda ali, ništa ne prokomentarisa. Spolja nas primetiše Spasa i Đoko članovi grupe Kilo ipo. Svratite.Ljuca čašćava!
Spasa:-Videsete li onu divlju svinju što ubiše užički lovci ima joj preko 200 kila.Ljuca:- Nije to ništa, moji lovci iz Valjaonice proletos ubiše 35 jelovih gora.
Đoko:To neka nova vrsta životinja. Kovač: – Ajde Đoko, šta ima veze što valjaoničari ubiše toliko “jelovih gora”, ti si na redu da platiš ili ti opet guja u džepu. Ljuca: – Ja, plaćam, Negovane, daj isto piče duplo i dva piva, Naplati odmah. – Dvadeset dinara! Ljuca mu pruža dvadeset dinara.
Negovan: – Jel, da zadržim kusur. Ljuca, ozbiljan: Naravno, i popi nešto sa nama. Kovač: – Posle možeš u Lov na jelove gore. Opšti smeh, Negovan sav zbunjen ode po turu.
