Ovog novembra sam u svom dnevniku događanja zapisao da je urbanu omladinu Užicu uhvatila pomama za stripom Alan Ford. Prepričavane su njegove epizode, citirani junaci stripa. Strip Alan Ford je mnogo uticao na urbane mlade sedamdesetih i osamdesetih godina mnogo više nego ostali produkti popularne kulture. U Jugoslaviji italijanski strip Alan Ford je od 1972. izdavao zagrebački Vjesnik. Strip je izlazio na dve nedelje. Vjesnikovo izdanje karakteriše izuzetno duhoviti prevod Nenada Briksija, a mnogobrojni citati iz Briksijevog prevoda su postali deo popularne kulture. Uspeh koji je imao u Jugoslaviji, strip Alan Ford nije zabeležio ni u jednoj drugoj zemlji, pa čak ni u Italiji.
I sam sam jedan od onih koji su se pred užičkim trafikama sa strašću borio da dođem do novog broja popularnog stripa. Svoju kolekciju od 120 brojeva stripa Alana Forda sam poklonio svojoj kćerki Maji koja je dan danas ljubomorno čuva.
Da podsetim, centrala grupe TNT se nalazi u Njujorku, mada se sa vremenom otvara i „podružnica“ (filijala) u Los Anđelesu, koju vodi Veliki Cezar. Alan Ford je siromašni plavokosi mladić koji je odrastao u sirotištu. Vrlo je naivan i dobrodušan, pa ga često iskorištavaju. Igrom slučaja i zamene identiteta postaje tajni agent i član grupe TNT. Ova grupa, koju čine najrazličitiji likovi, rešava brojne tajne zadatke, redovno rizikujući sopstveni život. Međutim, od toga nemaju neke velike finansijske koristi, već su stalno gladni i obučeni u dronjke. Sedište grupe TNT je cvećara na Petoj aveniji, a mesto radnje grad Njujork. Vođa grupe TNT je Broj 1, starac u kolicima i sa dugačkom bradom. O njemu lično se ne zna gotovo ništa. On, međutim, ima malu crnu knjižicu u kojoj se nalaze podaci i gresi iz prošlosti o svemu i svakome. Broj 1 je izuzetno škrt, pa sve finansijske uspehe grupe zadržava za sebe, a svojim ljudima daje tek mrvice. Često zna i ispričati poneku istorijsku priču gde se uz poznate istorijske ličnosti, pa čak i iz davne prošlosti, pojavljuje i on lično. Robert Bob Rok je niskog rasta i ima veliki nos. Zbog toga je vrlo iskompleksiran i tankih živaca. U večnoj je svađi sa svima. Ima tri brata, Tima, Toma i Tumba, koji su ranije bili kriminalci. Njihov otac je poginuo u pljački banke, a majka je pogubljena na električnoj stolici. Ser Oliver je Englez i uvek je u odelu, sa polucilindrom. Najsposobniji je član grupe, ali ima nezgodnu naviku da ukrade sve što mu dođe pod ruku. Grunf je pronalazač koji je u stanju da za neverovatno malo novca stvori najrazličitije naprave. Ti izumi gotovo uvek rade, ali skoro nikada onako kako bi trebalo. Grunf je nemačkog porekla, a njegovi preci su se prezivali Grunt. Kada su doselili u Ameriku, onda su to prezime iz temelja promenili u Grunf. Grunf često nosi majice sa najrazličitijim natpisima npr. Tko leti vredi, tko vredi leti, tko ne leti ne vredi ili Bolje častan uzmak nego nečastan poraz. Šef je nekada bio zamenik Broja 1, a sada samo spava u cvećari. Jeremija je čovek koji boluje od svih mogućih bolesti i neprestano kuka kako će umreti. Najbolja mu je izjava: Imam čir na dvanaestercu koji će uskoro preći na trinaesterac! Minuet Makon je verenica Alana Forda koja sa njim radi u grupi TNT (u cvećari). Lepa je i to koristi kao svoj adut, ali je vrlo hrabra, odvažna i realna. Uvek ohrabruje Alana i izbavlja ga iz raznih nevolja u koje upadne tokom tajnih zadataka. Pojavljuje se u kasnijim brojevima. Postoje i brojne životinje koje dele sudbinu članova grupe TNT. To su pas Nosonja, brbljivi papagaj Klodovik, mačka Prudi …
I zaista, centralna premisa stripa, da je moderni svet brutalno mesto kojim upravljaju diletanti i cinici, danas deluje daleko ubedljivije nego u vreme kada je on nastao. Možda je došlo vreme da se, više od pedeset godina nakon njegovog prvog objavljivanja, sa „Alanom Fordom“ upozna i ostatak Evrope.
Ovog novembra jednog jutra otac Vlajko me probudi kaže: – Hajde ustani i spremi se idemo na Borovu glavu kod rođaka Boža. Požuri, idemo našim Amijem 6. Otac me čekao u kolima, čitao je “Politiku”, kada sam se smestio pored njega on sklopi novine i dade ih meni. Negde na vodicama pokraj puta vidimo starca sa dva vočića upregnutih u kola punih drva, na rogu jednog od njih svirao je tranzistor… Otac zaustavi Amija, iz torbe izvadi fotoaparat uz komentar: – “Moram da ih slikam, stari je poseban lik”. Pitao je starog Zlatiboraca za dozvolu i napravio nekoliko snimaka. Kasnije je jedna fotografija koju objavljujem dobila nagradu na nekoj smotri umetničke fotografije…
Dan je bio lep i sunčan, pred očima gostiju na Borovoj glavi koji su došli da prisustvuju otvaranju galerije i ateljea akademskog slikara Boža Kovačevića. Atelje je bio smešten u Božovoj novoj kući, sa čijih se prozora video predivan zlatiborski pejzaža. Domaćin i njegova supruga Nada su dočekali goste tu u kući oko koje je bio veliki šljivak više magistralnog puta koji je vodio prema moru.
Na velikom platou ispred kuće se okupilo poprilično gostiju ali i meštana gde su ih doma}ini ugostili kafom i rakijom. U velikom prostoru tada najpoznatiji slikar užičkog kraja je izložio dosta slika. Bilo je tu portreta dece, slika sa temama sa Jadrana, najviše zelenih pejzaža Zlatibora, Zlatiboraca. Tom prilikom je pesnik Slavko Vukosavljević napisao i pesmu o Borovoj glavi:
“Borova glava ima sne
kao ljudsko biće koje sanja
tuđe il’ rodno tle.
Ona je nebo, livade i malo granja.
Borova glava je borova Glava.
U srcu, oku, slici, al’ ne beži
ona je uvek zeleono – plava
i daleko i kad sneži”.
Božo Kovačević je tada rekao: -“Ova izložba i ova galerija ne znači moj povratak Zlatiboru jer ja ga u stvari nisam ni napuštao. Želja mi je da u svom ateljeu okupljam ljubitelje umetnosti i Zlatibora i moje kolege slikare. Nadam se da će moje kolege poći mojim stopama, i da će biti još novih ateljea”.
Zaga Ćetković nastavnica likovnog u “Dušanu”, izlagala u Kulturnom centru u Pančevu. Zaga je počela da izlaže svoje radove od 1972. godine. Za razliku od drugih umetnika bavila se i tapiserijom. Svim zainteresovanim Zaga je demonstrirala na malim, horizontalnim razbojima tehnike tkanja i uvela ih u kreativni deo koautorstva u stvaranju tapiserije, od kartona umetnika do finalnog dela. Posetioci su i sami imali prilike da se oprobaju u stvaranju ovog jedinstvenog vizuelnog umetničkog dela.
Ovih dana u izlogu Autotehne na Trgu, bilo izloženo tada najsavremenije nastavno sredstvo za obuku vozača, električno vozilo i presek motora koji je neprekidno u pokretu, pa je izazivao stalno pažnju prolaznika. Tako se “Crveni signal”, užička auto škola reklamirala.
Na kros “Politike” u Beogradu, tada najmasovnijoj sporskoj manifestaciji u Jugoslaviji ženska ekipa užičke Gimnazije na trci na 800 metara ostvarili su do tada najveći uspeh atletske sekcije Gimnazije. Izabela Jelisavčić, Svetlana Milićević i Mirjana Đokić i osvojile prvo mesto. To nije bilo slučajno, ekipa Gimnazije je imala najbolju ekipu u Srbiji najviše zahvaljujući profesoru fizičkog Milijanu Cvijoviću, koji je bio i trener užičkog atletskog kluba.
“Zelenilo” Komunalnog preduzeća “Bioktoš“ počelo je pošumljavanje Velikog Zabučja, na dva hektara su posadili 5000 sadnica. Uređivane su zelene površine u ulici 7. jula, Sarajevskoj, kod stare Železničke stanice, ispred Pedagoške akademije, iznad zgrade Pozorišta, oko dečijih vrtića.
Jedno od najstarijih drveta u užičkom kraju bio je hrast u selu Godečevu. Godečevski hrast, bio je star 400 godina i nalazio se na seoskom groblju. Visok 20 metara, prečnika 2,3 metra, širine krune 20 metara, obima 7 metara, ukupne mase 30 kubika. Hrast je bio šupalj, za vreme nevremena i kiše služio je meštanima kao zaklon, u njega je moglo da stane 15 ljudi ili kuhinjski sto sa stolicama. Ovoga meseca je doneta odluka da se hrast upiše kao prirodni spomenik, tako da je zaštićen zakonom Republičkog zakona o zaštiti prirode.
