Лепа је некад била недеља. Ујутру се дуже спавало, касније се доручковало и свако је смео да одуговлачи колико год жели. Недељом се ишло на фудбалске утакмице и са стадиона, где је играла “Слобода” из Беглука, Ужицем је одјекивало моћно “ГООООООООЛЛЛЛ!!!”
Ишло се у шетње поред реке, а онда, пред крај дана, наручивале су Ужичани у разним кафанским баштама десет ћевапа с луком и малину са содом. Вече се шуњало преко неба, али нико на то није обраћао пажњу, знало се да је недеља дан другачији од свих дана и да се, у ствари, никада не завршава.
А онда се недеља негде изгубила, нема је. Као да је нестала… Сећам се, свака недеља била празник, сви се купали, облачили свечана одела. Недељом се ишло на променаду ту око парчића главном улицом, све до кафане и до Ружича источника у Великом парку. На породичне ручкове после којих су сви дремали, разбацани тако дремљиви по становима. Тек би их мирис црне кафе будио из те омамљености. Устајали су, пажљиво, ништа није смело да буде брзо и нагло. Недеља је била дан спорости, дан лењости, дан који се проводио тако као да му ништа није претходило или као да се ништа неће десити после њега. Недеља, каква је некада била, а не каква је сада, недеља дан без будућности…
Сакрила се негде, недеља увређена и застрашена од могућности да је неко натера да промени име. Ако назив недеља потиче од речи „не радити“, а сви се тог дана понашају као да је у питању било који други дан и не престају да раде, онда недеља није недеља. Отишла је недеља негде где се још увек поштује једноставан наук: шест дана ради, а седмог се одмарај, читај књиге, пиши песме, отиђи у природу, буди нешто друго, нешто различито од онога што си осталих шест дана. Буди другачији тог дана да би осталих дана био увек исти. Успори ритам. Купи новину “Ужичку недељу” буди реално информисан.
