На фотографији из архиве “Политике” је ужички таксиста Милан Пушкар. Одвезао је тада председника општине Дишу Вучићевића до Београда по мишљење. У повратку је решио да сипа бензин на Шеловој пумпи код “Скупштине”, коју је контролисала војска, јер су на њој точили бесплатан бензин повлашћени. Сличну бензинску пумпу Мобилоил, најпознатију ужичку бензинску пумпу, тачно испред садашњег улаза у Скупштину општине, држао је Ракић. Већину оваквих пумпи и киоска, где се продавао дуван, у Србији су с дозволом државе држали заслужни сиромашни ратни војни инвалиди.
Да се подсетимо, 1920. године на обновљеној прузи Ужице — Сталаћ почеше да саобраћају по три воза дневно. Почеше да иду већом брзином од 20 километара на сат, за разлику од просечне дотадашње брзине од 12,5 километара на сат. Почеше да праве пругу према Босни од октобра 1921. године до јанура 1925. Направише 60 километара пуге Ужице – Вардиште, успут градећи станице и остале пружне објекте.
Али, како се појави прва бензиска пумпа, појавише се и први баш ужички аутомобили, а затим веома брзо и путеви прилагођени њима. 21. октобра 1924. године комисија Министарства грађевина прегледала је пут Ужице – Краљеве воде, тако да ужички власници аутомобила, са породицама и пријатељима, макадамским путем одлазе на Златибор, да би уживали у природи и свежем ваздуху. Ужице поче брзо да мења изглед. Први аутомобили са њима први превозници, мноштво гвожђара, колоњалних радњи, бакалница, пиљарница, књижара, апотека, фото атељеа, штампарија, хотела. Преко пута Хотела “Париз” појавила се прва бензинска пумпа на ручни погон, коју изгради до тада непозната фирма “Мобилоил”. Када се говори о аутомобилима и шоферима, не могу се заобићи ни бензинске пумпе.
