Када се крене на Малу или Велику брану, ваљало је савладати два тунела, а до Рајских отока још два. А тунел крив, ниједан није сасвим прав, настаје мрак у коме се губи осећај за простор.
Имао сам прилике да упознам страшног ћиру тада када сам заробљен у тунелу, а воз наиђе. Машиновође би обично у уласку у тунел повукли писак, клопарање точкова и силе гвожђа у покрету придружли би се том продорном писку, права ђавоља музика… Приљубим се уз хладну, храпаву, влажну стену зида тунела, најтањи колико се може, јер на тридесетак, можда мало више центиметара од главе, као какав торнадо протутњи композиција уз то стравично стробо светло. Тада се и онај хладан ваздух тунела покрене, па ме ухвати језа, а буде и око срца хладно. Ипак, све то кратко траје и светлост и сунце на излазу из тунела врате у живот и отерају страхоту. Ипак је све некако другачије ако нисте сами, тада и ћира није толико страшан.
