Преломни тренутак у Југословенском року догађа се крајем шездесетих година 20. века. До тада су Вокално иструментални састави долазили у контакт с публиком на игракама, гитаријадама, где су стицали и прва искуства. Публика их је оцењивала на лицу места, док су музичари сазнавали шта публика од њих очекује. Фанови рокенрола тада нису могли “уживо” да чују своје идоле, налазећи им замену у саставима који се у огроммном броју формирају широм YУ рок сцене. Тако се и српски састави класификују према томе са колико успеха имитирају своје иностране узоре. Међутим, укуси су се постепено мењали, многи YУ композитори нове генерација стварају хитове и прилагођавају их овоме поднебљу и укусу. Песме Арсена Дедића, Карла Метикоша (Матт Цоллинс), Алфонс Вучера, Драга Млинарца парирали су “увозним” хитовима, тако да домаћи састави проширују свој репертоар и почињу да представљају сопствене песме. С временом се јавља све више талената, који пишу сопствену музику, и у прво време је представљајући с великом тремом публици. Али када су наишли на опште прихватање, репероар им се састоји од 50 одсто сопствене музике. У Ужицу прва рок група која компонује сопствене нумере су Вихори. Године 1967. долази до селекције међу ужичким рок музичарима, од најбољих појединаца из “Веселих дечака”, “Метеора”, “Смака света”… Све ово има велики утицај на ужичку рокенол сцену, првенствено с појавом атрактивних шоумена ВИС “Вихора”, који постају узор генерацијама младих ужичких музичара.
Године 1967. године у Титовом Ужицу, на новом ужичком тргу, споменику револуције, чуле су се неке нове вибрације у касним поподневним сатима из радионице за поправку лифтова “Давид Паић”. Чврсти ритмови и реске соло деонице веома брзо су засметали старијим заслужним грађама, а актери су били “Вихори”. Гитариста Павле Зарић Рицко је осетио ново време, да нова ужичка рок група мора имати финансијера и менаџера, па га налази у заљубљенику у рокенрол, добростојећем мајстору за сервис лифтова, који је у “граду лифтова”, како су прозвали Ужице после изградње Трга и неколико солитера, дошао из Трстеника. Звао се Мирослав Стефановић, од Ужичана назван “Баџо Лифтажија”. Он финасира куповину врхунских иструмената, до тада невиђених у Ужицу: гитарско појачало ВоХ АЦ 100, гитарске вах-вах педале, бусер. Разглас Ецхолет 2 x 100 вати. Ритам гитара је била дванестица Фрамус са уграђеним магнетом, бас гитара Вох виолин, иста какву у то време користе Битлси, која је укључивана у појачало Фендер. Рицко је свирао на гитарама, које су биле “Фендер Статокастер” и “Хофнер”, и скупио екипу: Раде Танасковић – клавијатуре, Миломир Савић Ломец – бубњеви, Ненад Загорац бас гитара и вокал. Почеше са пробраним репертоаром познатих светских хитова шездесетих година. Одмах су декларисани од бораца у “граду Титовом”, да као “продукт трулог запада”, кваре Титове пионире и омладинце, који су се редовно доказивали на радним акцијама и скупљали поене за “светлу будућност”. Ипак тај нови стил зван бит музика, с појавом Вихора ће бити у Ужицу замењен називом рок музика, док ће њени актери добити назив рокери.
“Вихори” одлазе да вежбају и свирају чајанке у Феријални дом, који је 1966. отворен на плажи, склањајући се што даље од Титових бораца. Из групе врло брзо одлази наставник музике, Раде Танасковић, замењује га клавијатуриста Јовица Митрашиновић. Неколико месеци касније Рицко позива на једну од проба Ђорђа Васића. Остаје у Вихорима и задужен је за “специјални репертоар” – најчешће су то хитови скинути с Радио Луксембурга, Радио слободне Европе. Тада је главни вокал и водитељ програма био Миломир Савић Ломец.
Почетком 1968. два члана Вихора Ломец и Јовица су у војсци, Ненад Загорац се сели за Београд. Последњи успешан наступ прва постава Вихора има у Бајној Башти. Остали праве аудицију по којој у састав долазе: Мемедовић Влајко Мендо – бас гитара, Драган Петронијевић Шврћо – ритам гитара, Стојан Марсилија Цоле – бубњеви, Боре Михаиловић – гитара и вокал. У мају исте године менаџер групе Баџо потписује и први уговор који је потписала једна рок група у Ужицу. Вихори се обавезују да ће следећих годину дана свирати рокенрол игранке у сали и на тераси Феријалног дома, а чајанке су укинуте. То су биле до тада невиђене игранке у Ужицу. Вихори су се трудили да увек буду свежи и актуелни. Репертоар су сатављали Рицко и Ђоко, снимајући с Радија топ листе на магнетофон које су бирали за репертоар. Помагали су им Срђан Новаков и Бато Бошковић. Имали су и преводиоца девојку чудног имена Гизела, којој је мајка била Немица, а знала је и неколико језика…
Колико су Вихори као рок група били напредни говори податак да су 1968. год. на свом репертоару имали хитове као што су Whole Lotta Love, Led Zeppelin, American Women канадске групе Guess Who. За време свога постојања, до краја 1971. године, Вихори су веома полагали на свој имиџ. На наступе су ишли црним “Кадилаком”, касније огромним плавим “Осмобилом”. Наступали су у варошицама ужичког краја, у Чачку, Краљеву, Ваљеву, Крагујевцу. Лист Џубокс их је прогласио “рокенрол атракцијом Југозападне Србије”. Најзначајнији наступ су имали на југословенској гитаријади, коју је организовао лист Џубокс 1970 у чачанској хали спортова “Борац”. Тада су наступиле рок групе из Београда, Загреба, Копра, Бањалуке, Чачка, Краљева, Ужица… Жири је прогласио за победнике тадашњу Точкову групу Дечаке с Мораве, док су Вихори добили прво место публике (4500 присутних). Вратили су се из Чачка задовољни. Млади Ужични су их дочекали као да су освоили прво место.
Почели су да размишљају о снимању плоче. Али сами, без капитала, без менаџера који се умеђувремену одселио у Трстеник одневши опрему коју је купио, Вихори су у дилеми – да ли уопште да наставе даљи рад… Јовица први решава, одлази на тезгу у кафану. Ђоко, Рицко и Мендо чекају. После пар месеци се враћа са новим појачалом, чудом технике за оно време “MEAZZI 666” са ехом. Имало је два улаза, тако да је и Рицко могао да прикључи гитару.
Концерт који су Вихори приремали и извели у децембру 1970 у биоскопу “Партизан” имао је све одлике професионалности. Светлосни ефекти, чланови групе у гардероби специјално шивеној за ту прилику, режиран наступ, плакате за које је идејно решење дао Раде Верговић, а фотографију урадио Дулановић син, познатији као Дуса. Улазнице су биле тадашњих 500 динара. Сала биоскопа је била пуна, продато је свих 712 карата. Они униформисани, солидно озвучење, испуњавају тадашње све рокенрол стандарде.
Свирају и неколико својих композиција, од којих је остала у сећању Рицкова песма “Шетао сам сам кроз град”, за коју се може рећи да је прва рок песма, коју је направила нека Ужичка група:
Шетао сам сам кроз град,
тужан је био тај дан
тебе кад сам срео ја,
све је било као сан.
До јуче смо срећни били ми
ал’ данас кад одлазиш ти
нећу моћи схватити то,
да сам сам, сасвим сам.
С’ другима ћеш поћи то знам,
и опет ће тужан бити дан,<
ал’ желим да кажем ти задњи пут,
волим те, љубави.
До јуче смо срећни били ми
ал’ данас кад одлазиш ти
нећу моћи схватити то,
да сам сам, сасвим сам…
Били су прва група у Ужицу, може се рећи у Западној Србији, која је имала храбрости, снаге, знања да се упусте професионално у рокенрол. О њиховом концерту у биоскопу “Партизан” се говорило месецима, а помињан је и у годинама које су долазиле. Био сам тада један од посматрача у дванестом реду, седиште 8, партер десно. Тек сада схваћам шта ме је у животу определило да се бавим професионално рокенролом. И да схватим да у животу ништа не долази само, већ да у све треба уложити изузетан рад, труд и знање. Хвала “Вихорима” због тога, јер то је и најбољи део мога живота.
Осим што су били најпрогресивнија рок група која се појавила у Ужицу, својим репертоаром и имиџом на наступима Вихори су пропагирали екологију. Током своје каријере извршили су утицај на многе младе ужичке музичаре, који ће се појавити касније као логичан наставак у ужичкој рок авантури. Што су извршили утицај на већину младих ужичана, одраслих у урбаној средини, формирајући им музички укус, модни и животни стил.
Певач Ђорђе Васић у специјалној емисији ТВ5 о првим ужичким рокенрол групама 1997. год, рекао је: – “Времена су се мењала. Много момака и девојака су пустили дуге косе, носиле су се патике “шангајке”, све што се носило на Западу било је и овде примењено. Појавиле су се кратке сукње “мини”, па је било оно “када видиш ‘мини’, ти га скини”, тако нека добацивања старијих. То је била нека револуција, тих младих људи, тражили су своје место под сунцем. Шта би било карактеристично за Вихоре. То да смо стварно добро свирали, све песме које смо “скидали” биле су као у “оргиналу”… Много смо радили, вежбали, зезали се. То је био тај ентузијазам, нека позитивна енергија, уопште смо је ширили. Били су ту и момци из Ужица Вела, Патак, Срђан, Бато Бошковић, била је то нека авангарда тога времена. Био је ту Ник, уствари Драгиша Миросављевић. Око Вихора се све вртело – и прогресивна музика и уметност тог времена у Ужицу.”
