Прва фотографија је снимљена у данашњем дворишту новосаграђеног манастира-цркве “Рујан”, споменик монаху Теодосију, који штампа прву српску књигу “Рујанско јеванђеље”. Споменик је постављен захваљујући ангажовањем некадашњег директора “Службеног гласника”, Слободана Гавриловића, који с пуно пијатета лично испрати “Монаха Теодосија”, да вечито штампа покрај новог манастира.
Друга фотографија је новосаграђеног манастира “Рујан”, а на трећој је позната еснафска чесма са делом стуба, који је некада давно био на средновековном манастиру “Руј”, пре тога на римском храму близу данашње Биоске. На четвртој су стубови који су некада били на улазу ужичке Прве основне школе, такође са поменутог храма и манастира. Ако сте у Ужицу, манастир није далеко, отиђите и погледајте тај споменик српској писмености.
О Рујанском јеванђељу подаци СПЦ кажу: “Једини потпуни сачуван примерак се налази у Националној библиотеци у Прагу, у саставу Шафарикове збирке, и има укупно 300 листова. Други, делимично оштећен примерак, са 296 листова, чува се у Руској националној библиотеци у Санкт Петербургу. Народна библиотека Србије је поседовала један примерак, али је он уништен у бомбардовању Београда, 1941. године. Само један одломак, од 92 листа, чува се у музеју Српске академије наука и уметности. рујански минеј. Манастир је обновљен у периоду од 2004-2006. године, трудом блаженопочившег епископа жичког Хризостома, када је освештан и насељен монасима. Као и првобитни храм и нови је посвећен Светом Георгију и обложен црвеним каменом, који подсећа на руј, биљку црвене боје. Храм је зидан у стилу базилике.”
Стари инжињер Божидар Димитријевић отпи гутљај славског Зрњевића вина и настави да приповеда: – Један од најпознатијих манастира из ужичког краја је био манастир Рујнски, културни центар жупе истога назива, који се налазио у селу Врутци, умало поред Ђетиње, црквина близу некадашње пруге ускога колосека, која је тамо пролазила. Некада, када није било језера, и када се ишло од железничке станице “Врутци”, према Биосци, неколико стотина метара од станичне зграде, до касних педесетих, познавали су се обриси здања манастира Рујно. Манастир је био посвећен светоме велекомученику Георгију, чувен по томе што се у њему налазила прва српска штампарија. У њој су штампане књиге још 1529 године. Од свих књига сачувано је једно јеванђеље из 1537 године. У његовом поговору пише: да се манастир зове Рујно, „да је под окриљем планине Глогољут се Поникви, на реци глогољут се Беоска, на селу глогољут се Врутци.”
О томе Стојан Обрадовић у “Описању окружја ужичког”, када говори о манастиру Рујно, пише: “Он лежи у селу Врутцима, при реци Ђетињи, недалеко од села Биоске, којим се именом онда и река Ђетиња звала”.
Манастир је располагао великим имањем и имао велике приходе од сточарства, пољопривреде али и од бање на Ђетињи, која је била у непосредној близини манастира. Данас је познајемо као Биоштанску бању. Турци су порушили манастир и уништили штампарију. Како су то и зашто урадили, о томе нема записа. Изгледа да је остао један једини траг, осим јеванђеља, овог манастира, а то су ти делови некад великих лепих стубова камених, које су само Римљани знали да изаберу за своја светилишта и значајне грађевине. Били су на њиховом храму који је био у близини Биоске. Пренесени су са срушеног храма, када је грађен средњовековни манастир “Руј”. Када су Турци срушили манастир неки стубови су пренешени у медресу (школа) турску у Ужицу, како опомену академик г. Љуба Стојановић: – “Али они су пропали кад је медреса порушена”. Потврђује то и Драгиша Лапчевић. Ипак остао је тај мали поменути њихов део на улазу Прве ужичке школе и на ужичкој чесми пекарког еснафа. Када је срушен прастари манастир и нестао, тачно се не зна. Зна се да су монаси пребегли у манастир Рачу.
Не зна се ни порекло имена манастира. Углавном, звао се као читаво једно подручје данашњег Златиборског краја, “Рујански”.
Црквене Књиге које су се у њему штампале калуђери су штампали словима која су правили од дрвета. Само место на коме је манастир саграђен морало је бити даље од турских очију. Около су биле огромне шуме, а путева скоро да није ни било. Пошто је вршио културни утицај, а Турцима се то није свиђало, најверовтније зато су одлучили да га сруше.
До половине 19 века, на месту где се налазио манастир, стајали су стубови од црвенкастога камена, по свему судећи донети са грађевине из римског доба, подаци кажу из околине Биоске, искоришћени за градњу манастира. Кад су их Турци прененели у Ужице, неки су стајали у једној прелепој турској башти у Јазовима. Затим на празном простору испред основне школе на Доњој чаршији (Прва основна школа). Они су су једно време држали надстрешицу на школским главним улазним вратима. Касније, када је школа адаптирана, када јој је дозидан спрат, део једног стуба је узидан на школском улазу, а други у кући ужичког професора Константина Петровића. Део онога стуба који је узидан на школском улазу и данас је део чесме на Ракијском пијацу. Године 2005. онај стуб из куће Ужичанина Константина Петровића, после свог миленијумског путовања, донешен је на градилиште новог манастира и данас је његов део. Ту, недалеко од места где је био стари манастир, а које сада прекрива вода језера кога чини Ђетиња.
