Размишљао сам како да направим резиме за серију прича о ужучким једриличарима старога Ужица. Мора да буде посебна фотографија, али да поменем људе значајне за овај ужички аеро подухват. На фотографији дете у блиставој завршеној једрилици “Летећи ђаво” је малени Миша Осипов у радионици свога деде Марка и ујака Ђока Поповића. Фотографија је из албума познате ужичке породице Прохоров, која има ону доминатну кућу на раскрсници у ужичкој Клисури.
Производња једрилица причињавала је велико задовољство Поповићу, који је помало био боем, и није био сигуран да ће производња једрилица бити профитабилна. Његова улога пословног човека била је значајна, не само због производње једрилица, него и његовог доприноса одржавања летећег парка Јериличарке школе на Златибору. До почетка рата 1941. године у предузећу Ђока Поповића израђено је више једрилица за београдски ААК и за Панчево. У Поповићевој фабрици у Ужицу био је запослен и мајстор Карло, одличан столар, специјалиста за дуборез, који је радио на оправкама и изради једрилица.
Центар Златибор блиско је сарађивао како са ужичким једриличарима, тако и са ваздохопловним стручњацима из Београда. Једриличари и пилоти из Ужица су повремено долазили, појединачно или групно, у посету својим колегама на Златибор. Илија Кандић се често консултовао са наставницима летења Једриличарске школе, а Калчо је допремао једрилице из ужичке фабрике на Краљеву Воду. На Златибор су такође долазили Борис Цијан и Станко Обад, познати ваздухопловци, односно конструктори једрилица, где су у хангару заједно са мајстором Карлом радили на техничким плановима и цртежима. Наравно да је ова сарадња, спорска и пословна, била обострана и корисна.
Под њиховим утицајем, ужички једриличари су развијали значајну активност. Учење једрења и изради једрилица је у прво време била искључиво на спорској основи и љубави према авијацији, у шта се првенствено укључују млади, уз велику помоћ искусних пилота, пословних људи и одличних занатлија. Временом се иде корак напред и већ се назире фабричка израда једрилица у Ужицу, која је лако могла прећи на серијску производњу. Израдом прве једрилице К1 -YU, данашњим језиком речено, освојена је производња ове до тада необичне направе. Предност овог предузећа била је у томе што се налазило у близини тадашњег југословенског једриличарског центра, што је свакакако могло имати утицаја на производни програм фабрике. У општем полету ваздухопловног спорта у краљевини, указала се прилика ужичкој фабрици да задобије део југословенског тржишта и истовремено могућност да Ужице у перспективи постане један од центара ваздухопловне индустрије (безмоторних летилица). Рат, а шта друго као врхунска људска глупост, обезвредио је све, па и онемогућио овакав развој.
