На фотографији опсерваторије на Звездари из ваздуха, у њеном доњем делу, види се хангар који је служио за смештај клизача и једрилица. Прво летелиште на обронцима Авале код села Пиносава и школа једриличарства у Београду показала се као неподесна због велике удаљености и већ 1933. године је напуштена. Школа је “пресељена” на Звездару и налазила се тик поред опсерваторије. Изграђен је и хангар који је приликом освећена првог октобра 1933. године добио име по студенту технике и наставнику једриличарства Живку Јозанову, који је основао једриличарску секцију на Техничком факултету, али је пар недеља раније погинуо у удесу једрилице.
Спорско једриличарство Југославије деловало је због потребне опреме и технике летења под јаким немачким утицајем. Имало је то добру страну, будући да су Немци, што се једриличарења тиче, били без премца у свету. Први инструктори летења који су обучавали и Србе били су Немци. У Краљевини СХС на једриличарство није гледано као на спорт, већ као на значајан део народне одбране, будући да је тесно повезано с припремом пилота, посебно за војно ваздухопловство, да гаји и развија моралне и психичке особине које се траже од пилота, као што су храброст, присебност, одлучност, осећај одговорности, брзине реакције. Пилотирање једрилицом је слично авиону, летење једрилицом развијају исте осећаје као код пилотирања авионом (осећај равнотеже, одржавање правца, осећај брзине, координација покрета, познавање ваздушних струјања). Уствари, летење јерилицом је почетак пилотске обуке, која траје више година.
Током 1932. године на обронцима Авале отворена је школа једриличарства, или како се тада говорило “безмоторног летења”. На фотографији се види клизач Цеглинг. Цео лет се састојао у томе да би ученик сео у клизач који се налазио на врху обронка и док би једна група држала клизач. друга је затезала гуму. која је била везана за нос клизача. Када би руководилац летења проценио да је гума довољно затегнута. давао би знак оној групи која је држала реп клизача да га пусти и клизач би био испаљен као из праћке. После лета од неколико минута ученик би слетео у подножје падине, остали ученици би сишли доле и на рукама изнели клизач на врх брега. А онда, опет наново.
Убрзо је школа пресељена на Звездару, где је основана 1934. на челу са Ацом Станојевићем позната једриличарка група “Девети”, а такав назив је проистекао из тога да је за полетање једрилица било потребно најмање 9 људи. Ова група је саградила једрилицу типа “Летећи ђаво” у Станојевићевом стану. Убрзо се оснивају и друге једриличарке групе “Златибор”, “Галеб”, “Несторов”, затим “Кобац”, у Крагујевцу “Орао”. Исте године на брду Звездара одржано је прво једриличарско такмичење у Југославији. Учествовале су четири једриличарке групе, где је прво место заузела група “Девети”, друго група “Београд”, треће “Галеб” и четврто Академски аеро клуб.
На молбу чланова, за председника је изабран професор на техничком факултету, архитекта и сликар, Ужичанин Бранко Поповић. Као први председник Академског аеро-клуба имао је велику улогу у афирмацији и материјалној помоћи клуба. Да Златибор постане први центар српског једриличарства највероватније је Поповићева заслуга. Али, није погрешио, географске карактеристике га чине идеалним тереном за ту сврху. Златибор је и тада важио за планину изузетне лепоте и лековитости. Ретка су места где је природа била тако издашна. Дивни пејзажи, таласасти висови делимично обрасли четинарима, простране травнате површине ишаране белим нарцисима, чист ваздух и благо поднебље. Летовалиште Краљева Вода је званично проглашено за ваздушну бању и увек је било привлачно и перспективно туристичко место.
