Туристи на Златибору често су се фотографисали са златиборким једриличарима, који су уз све били и нека врста туристичке атракције. Током постојања једриличарке школе на Златибору, догађали су се и ружни тренутци, у које спадају несреће и погибије, али је било много више оних пријатних. Где је омладина ту је песма, музика, гитаре, шала, забава. Логорске ватре на којима су једриличари, уз скечеве, ватромете имале су посебну драж у летњим златиборким ноћима. Овим приредбама је радо присуствовала омладина, некад и њихови родитељи, који су редовно летовали на Златибору. Једриличари су били посебно омиљени међу тим светом, девојкама удавачама, међу децом. Неке једрилице су имале на трупу и осликане Дизнијеве јунаке, што их је посебно веселило.
У то време на Златибору места за изласке скоро да није ни било. Једриличари, а и они који су са њима желели да се упознају, окупљали су се у скромном ресторану “Швајцарија”, која се налазила у близини једриличарког дома. У том ресторану догодило се неизбежно – рађала се љубав, па су се после заласка сунца под прозорима појединих вила могле чути серенаде. Девојке су једриличаре задивљено гледале, а и они нису били равнодушни. Нада Мирковић је била међу онима који су у школи летења упознали своје будуће мужеве. Све у свему, у Крељевини Југославији ваздухопловци су уживали посебан углед, већи него остали родови војске. Врховни покровитељ “Аеро клуба” био је Престолонаследник, касније краљ Петар II, а доживотни председник кнез Павле Карађорђевић. Ваздухопловци, па и једриличари, имали су посебне амблеме и ознаке, на које су били необично поносни.
Колико су једриличарске значке биле цењене, показује и пример Срба Аранђеловића, кога су звали “Циго”, сина Драгог Аранђеловића, власника биоскопа у Ужицу. Србо је једном приликом рекао: “Ја сам се Академском аеро-клубу придружио негде у јулу 1938 године. Мој отац Драги Аранђеловић је био председник Аеро друштва у Ужицу и био у ситуацији да Академском аеро-клубу чини ситне услуге, па су у знак захвалности пристали да отац уплати за мој смештај и храну, тек да будем с њима, јер право на летење не бих имао тек за четри године. Ја сам у децембру те године пунио петнеаст година, што значи да сам им се придружио у четрнаестој! Ја сам од жеље за летењем чекао да сви заспе, па бих се ушуњао у хангар и ту бих поставио једну једрилицу наспрем ветра и уживао у томе што сам “парирао”, што на једриличарском језику значи држао сам крила у хоризонталном положају. Школа је у то време имала три наставника, Хенрика Лаутнера, Бохумил Јеклича и Душана Недокланца. Лаутнер је био рођени одушевљеник за летење, као и за многе друге спорске дисциплоне, а нарочито скијање. Недокланац је био члан чувене прослављене групе “Девети” из Вршца, која је дала врло високе класе пилота једриличара. Јеклич је био један од генија за летење, многоструко одликован… Једини који је могао да види моје ноћне излете био је Јеклич, који се враћао са својих усамљених ноћних “шетњи”… Често би ми прилазио и наша дискусија се завршавала на: “Не брини клинац, ја знам шта значи жеља за летењем”… Прошле су три године док нисам добио све те значке, положио све курсеве и споро “Ц”, која је имала и званични бр 23. Постао сам најмлађи “Ц” пилот у Европи. У мом Ужицу сви су долазили да виде моје летачке значке, нарочито ону са два галеба.”
Али, ту се прича о Србовим летачким значкама не завршава. Ту најдржу и најцењенију, једриличар Србо Аранђеловић је два пута прогутао да би је сачувао. Први пут кад није хтео да је 1941. године, упркос наређењу челних људи “Ужичке републике” (Слободана Пенезића и других), скине са ревера као симбола “капиталитичке и буржуаске Југославије”, оставши на моменат сам у соби, прогутао је значку. Други пут на Голом отоку, приликом пресвлачења из цивилног у робијашко одело – учинио је исто.
Лаутнер, главни инструктор у једриличаркој школи на Златибору, у “Швајцарији” се заљубио у ћерку Андрије Мирковића, познатог ужичког трговца. Нашао је начина да је посети у Адријиној кући у Ужицу, доле близу данашње Прве основне школе. Поменути Србо Аранђеловић се сећао: “Десило се да сам ја био тај који је довео Лаутнера у кућу у којој је започела велика љубав, која се завршила браком између Лаутнера и Наде Мирковић. Можда је вредно поменути да касније, негде у децембру 1941. године кад су главе летеле као безвредне тикве, Лаутнер је једне ноћи извукао мене и четири друга из немачког затвора.”
Лаутнеров гроб је горе на гробљу Доварју. Милош Војновић Лаутнер рођен је 1916. у Марибору као Херик Лаутнер од мајке Словенке и оца Немца. Школовао се за дентисту, али је рано почео да се бави спортом и постао наставник скијања. Убрзо је завршио једриличарску и пилотску школу у Нишу… На Златибор је дошао 1938. где је вршио дужност шефа наставе летења. Истакао се својом стручношћу као амбициозан, вредан, темперамнтан, као организатор битно је допринео резултатима Једриличарког центра на Златибору, посебно у броју “Ц” диплома и раду на ауто-витлу, чиме је доказао да је Златибор погодан за високо једрење. Заслужан је и за развој једриличарства у Ужичкој гимназији.
Оженио се Ужичанком и 1941. прешао у православну веру покрстивши се у манастиру Жичи, када је добио српско име Милош Војиновић. Исовремено је ступио у тзв. Српски добровољачки корпус којим је комадова генерал Недић у чину капетана. Учествовао је у оперцијама против “Ужичке републике”. Пошто је његов 10. добровољачки корпус био стациониран у Бајној Башти (1942), организовао је прихват неколико хиљада српских избеглица које су бежале из НДХ покушавајући да се пребаце преко набујале Дрине. Упоредо је ратовао против партизана и Дражиних четника, углавном на територији ужичког краја. Погинуо је у Сечој реци 1943. у борби са четницима.
