Љуба Сумовић: (…) „Ужице је постало Титово. Да би се ново име града увело у живот, да би што пре почело да функционише, истог часа су ангажовани сви словослагачи, метри, штампари, картографи, печаторесци и фирмописци. Почело је свеопште резање нових печата, писање нових путоказа и фирми, и грозничаво штампање нових меморадума, коверата, формулара, визиткарти и географских карата. Велика промена се најпре види на прилазима граду, на којима путари обарају старе, и постављају нове путоказе, на којима, црним словима на жутој подлози пише ТИТОВО УЖИЦЕ.
У том тренутку завршава се историја Ужица. А почиње историја Титовог Ужица, која ће се, ретроактивно, продужити далеко унатраг, кроз деветнаести, осамнаести, седамнаести и средњи век, кроз антику, све до неолитских и палеолитских времена. Целокупна претходна историја ће у толикој мери бити прилагођена новом имену града, да ће се чинити да је Ужице још у раном средњем веку, а можда и много раније, изашавши из неке неолитске пећине, крочило на пут који ће га у далекој светлој будућности довести на трг, на коме, као нови стожер града, и целе земље, и целокупне њихове историје, стоји бронзани маршал Тито.
Око тог стожера деценијама ће се окупљати његови следбеници, верници, саборци, делегације и ђачке ескурзије, полажући цвеће и венце пред његове бронзане чизме.“
