Звао се Дризо Јурије, Рус, емигрант, грађевински инжињер.
Рођен је 1897. године у Грицеву код Петрограда. Отац му је био Саво, лекар – неоропсихијатар и мајка Анастасија, кћи свештеника Мироновића. У Русију су дошли из Србије, у сеоби под Арсенијем Чарнојевићем 1690. године, тако је Јурије Дризо делом Србин.
После револуције, Дризо је дошао бродом у Херцег Нови 1920. године, запослио се…
Године 1922. оженио се такође са емигранткином, Рускињом, докторком Зинаидом Горјачковски. Радио је на изградњи путева по Црној Гори, а Зинанда је радила као лекар. Касније су прешли у Сарајево, где је Јурије радио у одељењу Банске управе. Године 1936, одлуком бана Дринске бановине, распоређен је у технички одељак у Ужицу, где је радио на пројету пута од Краљеве воде до Рибнице на Златибору. Касније је радио на пројектима многих путева у ужичком крају.
У пролеће 1939. године, инжењер Дризо је распоређен на рад у Бајину Башту, да би пројектовао пут од Перућца на Тару. Радове је прекинуо рат. Цела породица Дризо живи у Бајиној Башти до октобра 1942. године, када су премештени у Ужице, где је инжењер Јурај остао и радио све до пензије 1969. године.
Радио је у свим послератним ужичким грађевинским предузећима, као и на већини грађевинских објеката. Године 1956. постављен је за директора Грађевинског предузећа “Златибор”. Ужице га је у том периоду највише запамтило, јер је, до пензионисања 1969, веома успешно водио то ужичко грађевинско предузеће.
Бележио је све важније моменте градње великих објеката у свом дневнику, са пуно изразито вредних поједности, нарочито док је грађен Трг. Тако је сачувано сведочење од заборава на један изузетан период изградње града.
Брачни пар Дризо имали су децу Александра и Анастасију Лопин Дризо.
Када је Немачка напала СССР, 22. јуна 1941. године, Јурије Дризо, видно узбуђен, је рекао: “Немци никада неће марширати Москвом и Лењинградом, а Руси ће сигурно марширати Берлином!”
Јурије Дризо је умро у Ужицу 1976. и сахрањен је на Доварју.
