У време Турака, Росуље су биле махала у турском делу вароши. Насеље је проширено после 1862, када су Срби староседеоци и досељеници куповали турска имања и на њима градили куће. Росуље се убрзано развијају после Другог светског рата, захваљујући приливу становништва из околине Ужица. На Росуљама и данас, поред неколико стамбених зграда и четири солитера, има доста кућа са двориштима.
Росуље су северозападно од центра Ужица, на падинама Доње Поре. На источној страни простиру се до Уремовачког птока и Каменог корита, а на западној страни се граниче са насељем Коштица. На Росуљама данас живи око 10 000 становника.
На врху Росуља, до самог пута на Јеловој Гори, била је “Стена”, камена громада, један од ужичких видиковаца, која се надносила над старим Ужицем, некада место окупљања Ужичана.
Туговао сам кад су Ђавољу стену заробили у жице. Био сам бесан што је стена на Пори насељена, јер је ту изграђена кућа. Те три стене Читакова, Ђавоља и стена на Пори, кад би се отвориле, причале би најлепше ужичке љубавне романе. Кад је Стив Тешић дошао у Ужице после неколико деценија, усамио се и прво је отишао на Стену на Пори.
Росуље су чиниле и чине улице Јакшићева, Војводе Маслаћа, Камено Корито, нова улица “Друге Пролетерске”, улица Росуље, некад Загребачка, Доситејева познатија као Лазића Брдо куда су се млади Ужичани возили “на родлма, шлицугама, бобовима, потковицама”.
Росуље су познате и као крај где је живело доста просветних радника. Ту су живели Рако и Зага Никитовић, отац и мајка некадашњег председника ужичке општине Милана Никитовића, учитељ Арсенијевић, Страњаковић, Бешлић, Жеравац са супругом, Јевремовић, Душанка Понорац, професор Петар Стојковић, брачни парови – Стефановић, Миодраг и Ружа Гордић, чији је отац био познат као кмет Драгојле, Шевковић, Мико и Нада Поповић, учитељица Љиља, мајка Наташе Јовановић, удате Мићић, прве Ужичанке председнице скупштине Србије, брачни пар Пантелић, отац и син Култешић, Дара Лазић, учитељ Симовић, професор Мики Миловановић, Рајна Поповић, Караџићи, Пурићи, Ћировићи.
Било је и официрских породица на Росуљама, а ретке су биле породице занатлија, попут браће Гардићи – Властимир, Крста и Милан, који су родом из Качера. Властимир је остао у Качеру, Крста и Милан су сишли Ужице, где су завршили шнајдерски занат и отворили своје шнајдерске радње. Крста је купио кућу на Росуљама. Засновао је породицу и изродио децу. Сва његова деца важе за веома успешне Ужичане. Његов син Мимо је баш ту у Јакшићевој улици, у дворишту куће, имао шнајдерску радњу. Једно време с почетка седамдесетих ми је Мимо шио гардеробу. Са његовим братом Слобом сам се дружио у ужичким кафанама, а са најмлађим сином Мишком друговао кад смо ишли у средње школе. Данас се дружим са Костином унуком Даном. Тако да сам ја, као и многи из старих ужичких породица, везан урбано са Гардићима са Росуља.
На Росуљама није вођен за тадашње Ужице специфичан комшијски живот, није било сталног дружења или како су звали “сокачарења”, свакодневног конферисања и ћаскања. Догађало се да се окупе жене, домаћице, али то је било поводом неких значајних породичних догађаја: одлазака у војску, неки изузетан успех, одлазак на студије. На тим скуповима су ретко служена алкохолна пића. И на Росуљама је у сваком дворишту било доста цвећа у уређеним лејама са стазама. Прећутно су се становници Росуља такмичили у одржавању чистоће, понеки пут истичући најбоље.
Тада су улицу Војводе Маслаћа звали “Доњи сокак”. Није било ту много кућа: једна професора Љубише Гордића, па службеника Ћетковића, кућа Брашановића, Караџића; а у Јакшићевој Милоша Ћировића, шофера, Бубе и њеног мужа Јова, Бошњаковића, Јанковића и Зоргића. Сарача Петра Караклајића. Ту је 2003. од старијих живела седамдесетосмогодишња Мица, која се бавила ручним радом и израђивала предмете од керамике. И ова дворишта, као и остала ужичка, била су пуна животиња. Росуљаши су држали краве, имали велика дворишта са кокошињцима и свињарцима, воћњацима, бунарима и пумпама, чији се остаци понегде и данас могу видети.
Године 1944. и овај крај је бомбардован, јер се ту налазила немачка команда. Тада је погођена кућа Душанке Понорац и Милоша Ћировића. Ужичани који су одрасли у овом делу Ужица су се сећали да је пред рат ту често залазио млади Мидраг Луне Миловановић, који ће касније постати у Другом рату народни херој, јер је био заљубљен у лепу Росуљанку Наду Стефановић. Овај крај Ужица је био познат по лепим девојкама, а и дан данас је познат по лепим женама.
