Na Rosuljama, blizu muzičke škole, u jednoj od prvih zgrada živela je i porodica Živka i Divke Gavrilović, sa sinovima Mirkom i Srboljubom. Žiko je bio veoma cenjen poslovođa u GP Zlatibor. Oba sina su završili elektrotehnički fakultet, Srboljub u Sarajevu, a Mirko u Beogradu. Majka ih je sama školovala od Žikove penzije, jer se razboleo i umro kad je Srboljub krenuo na fakultet, a Mirko krenuo u Tehničku školu. Mirko je jedno vreme bio direktor u Telekomu. Srboljub se posle završene škole zaposlio u Bajnoj Bašti u Hidroelektrani BB, gde i danas živi.
Živeli su u jednoj od prvih zgrada koje su izgrađene na Rosuljama. Srboljub je poslao i objasnio drugu od priloženih fotografija:
“Na slici se vidi muzička škola (objekat od drveta) na Rosuljama, Do muzičke škole 1960/61 godine GP “Zlatibor” je izgradilo tri stambene zgrade (svaka sa po 6 stanova) za svoje radnike. To su prve zgrade koje su izgrađene na Rosuljama i prvi doseljenici koji starinom nisu sa Rosulja i Užica. Desno od muzičke škole bila je zubna ambulanta. Sa desne strane se vidi i starinska kuća porodice Palikuća.“
Na prvoj priloženoj fotografiji je deo Rosulja danas, na kojoj se vidi stara zgrada u kojoj i danas živi deo porodice Gavrilović. U nekadašnjoj kući Palikuća živi Ljupče zubar, popularni užički klavijaturista.
Srbo Nikitović je priložio fotografiju koja snimljena 28. aprila 1951. u bašti Gardića. Na fotografiji su tadašnja deca, devojke i dečaci sa Rosulja. Ova fotografija mi se posebno uklapa u ovaj nastavak pripovedanja o Rosuljama, gde se dosta govori o deci sa Rosulja. “Prvi s leva u prvom redu je moj brat Milan Nikitović (nekadašnji predsednik užičke opštine), a poslednja dvojica u prvom redu sa desne strane su braća Boban i Mimo Garić (takođe pomenuti u tekstu). Prvi s leva u drugom redu je Zoran Đokić, koji je kasnije bio javni tužilac u Užicu. Bilo bi lepo i da neko prepozna i ostale na fotografiji.”
Sarač Petar Karaklajić i njegova supruga Stojka, domaćica, imali su petoro dece: Miodraga, Milesu, Milenu, Nadeždu i Milana. Stanovali su tu na Rosuljama, jednom od najstarijih užičkih naselja, u ulici Vojvode Maslaća, kojoj nije nikada menjano ime. Petar Karaklajić je bio učesnik oba balkanska i Prvog svetskog rata, voleo je jezike i govorio pet svetskih jezika, nemački i italijanski skoro kao maternji. Imao je saračku radnju u kući gde je godinama bila poslastičarnica “Zora”, a sada je prodavnica obuće. Njegov tast, Bogosav Stjepović, držao je pekaru preko puta, u kući gde je bila bife prodavnica užičkog “Mesara”. Sem što je voleo jezike, imao je izvaredan sluh i glas, bariton koji se prelivao u bas kad je pevao u horu. Bio je pobožan i u crkvi često pevao liturgiju uporedo sa sveštenicima. Takođe i njegova žena Stoja je imala neobičan sopran. Nihova deca su nasledila roditeljski dar, pa se iz njihovoga doma često mogla čuti pesma. Majka bi počinjala, a ostali prihvatali najčešće pesme: Adžumina Fata; Ranila Milka slavuja; Pijan pođoh iz grada; Uzmi Stanu, mili sine; Ej majka Maru; Pastorče mlado i milo; Kiša ide, Leno; Cic mic micika; Ja joj kupih; Ej, ej, Mišeto.
Zasigurno je da je kasnije najpoznatije dete Petra i Stojke Karaklajić, Milan koga su Užičani zovali Kara. Milan je završio učiteljsku školu u Užicu. Radio je kao učitelj po okolnim selima i vanredno studirao. Kasnije je radio, 1960. godine, u Prosvetno pedagoškom zavodu u Užicu, kao savetnik za fizičko vaspitanje i razrednu nastavu. U julu 1975. godine izabran je da bude prvi direktor novoizgrađene sporske hale u Velikom parku. Milan je od rane mladosti pevao u horovima i voleo muziku.
“Igre smo doživljavali kao plemenito društveno rascvetavanje, vid druženja i žrtvovanja, ako je trebalo nekoga zaštititi prema nasrtaju “na pravdi boga”. Drale Brašovanović pravio je “najbolje krpenjače na svetu”, koje su mogle da oskoče po dva metra, a da se ne pretvore u “lepinju”; pravio ih je od svilenih čarapa svoje majke koja ih je donela iz Beograda, gde je nekad živela. Deca su bila složna, vreme provodila u igri, a najbolji drugovi su mi bili: Miloš Žiravac, Darko Lazić, Risto Bogdanović, Dušan Jeremić Mazon, Mišo Jevremović, Miodrag Bošnjaković Pacura. Osnovnu školu smo učili u bančinim prostorijama u Koštici. U tadašnjoj državi Srba, Hrvata i Slovenaca se vodilo računa o “mešanju nacija”, pa nije bilo čudno da se u Užicu u prvi razred upisuju deca sa imenima kao što su Vedor Ivan, Rus Kolja, Safet Belić. U mojoj ulici na Rosuljama je bilo uvek po desetak dečaka koji su imali usne harmonike. Kad se uveče okupe i zasviraju, bilo je uživanje slušati i gledati, dok ih majke oko osam uveče ne prekinu pozivom na večeru. Onda bi svi zajedno, kao i za doručak i za ručak, sedali za večeru, potom bi dolazilo pranje nogu, molitva i pravac krevet. Štedela se sveća, gas ili sijalica. Deca koja su išla u školu su morala ustajati ranije. Pora je bila kao nekakva kolektivna učionica, gde se učilo najčešće u hodu: Čitave kolone đaka sa Rosulja pred kraj školske godine su se kretale po tadašnjim proplancima i šumicama i preslišavale.” Sećao se Milan Karaklajić – Kara.
Na Rosuljama je rođen Ljubomir Simović, pesnik akademik, koji je na bitan način obeležio drugu polovinu prošlog veka i početak ovog veka u srpskoj poeziji. Svom rodnom gradu se odužio napisavši knjigu “Užice sa vranama”, a Užice njemu tako što ga je proglasilo za Počasnog građanina.
Ljubomir Simović je rođen 2. decembra 1935. godine, sin je užičkog obućara Dragiše i Radojke. Sviđa mi se što je ponajbolji užički pisac akademik napisao o svojoj porodici i detinjstvu, pa ne moram ja da pišem, mogu samo da uživam u pisanju velikog Ljube:
“Mamin otac, sarajevski kameno-klesar Đorđo Cvijić, otišao je u Nemačku, u Tiringiju, na usavršavanje zanata, i otud se u Sarajevo vratio sa 16-godišnjom Anom Klarom Valter, koju je preveo u pravoslavlje, s kojom se oženio, i izrodio petoro dece. Najmlađe od njih, bila je moja majka… da je Rođen je u Užicu, “gradiću s dve crkve i pet pijaca (drvarskom, zelenom, rakijskom, stočnom i žitnom), sa dve osnovne škole (jednom gradskom, užičkom, i drugom seoskom, buarskom), s realnom gimnazijom i Učiteljskom školom, s kovačkim i potkivačkim, bravarskim i kazandžijskim, crevarskim i lederskim, vunovlačarskim i bojadžijskim, s opančarskim, kolarskim, stolarskim, berberskim i gvožđarskim radnjama, s potocima i javnim česmama, s rekom, i s dve električne centrale na toj reci, sa železničkom stanicom, kolnicom i ložionicom, s tkačnicom, puškarom i kožarom, s Malim i Velikim parkom (u čijem su se paviljonu pre rata ponekad održavali promenadni koncerti), s bakalnicama, pekarama i kafanama, s tri hotela i jednim fotografom, s dve kasarne, sa sokolanom i javnim kupatilom, s dve vodenice i jednim parnim mlinom, s tri apoteke i bolnicom, s dve male privatne štamparije i, ako se dobro sećam, s dve knjižare, i sa siluetom oronule srednjovekovne tvrđave iznad svega toga…”
”… Kad je buknuo Prvi svetski rat, mamin otac je otišao na front, s koga se nije vratio: iz austrougarske je prebegao u srpsku vojsku, i ratovao je kao srpski dobrovoljac. Prvo je izgubio ruku, a onda je, 1918, u Bitolju, umro od španske groznice. I samo ime te bolesti, ‘španska groznica’, delovalo je mnogo egzotičnije nego, recimo, srdobolja, gušobolja, tuberkuloza… Mamina porodica se osipala i propadala, ponajviše zato što su u njoj ostale samo žene, i zato što su te žene bile potpuno neupućene u poslove svojih izginulih muževa. Mnogo godina kasnije, posle tog rata, moja baka, mamina majka, udala se za jednog ruskog emigranta, kozaka, konjanika, čiju su celu porodicu pobili boljševici. Kako je u Prvom svetskom ratu, u zarobljeničkom logoru u Doboju, umro i moj deda po ocu, Ljubomir, to smo brat i ja kao svog jedinog dedu upamtili tog visokog i plavokosog Rusa, Andreju Krasjukova, koji je lepo pričao, i koji nas je mnogo voleo. Tako smo kroz njega, i kroz baku i bakine priče, brat i ja zavirivali u tajanstvene svetove koji su postojali daleko od našeg Užica: u islamski istok, koji je nama ležao na zapadu, i u Rusiju i Nemačku…”
Ljuba je u rano detinjstvo provedeno u Užicu koje više ne postoji, poredio sa pozorištem:
“Celo moje detinjstvo bilo je jedno veliko pozorište. Počev od pokladne, Bele nedelje, kad smo se maskirali i pred kućama pevali pesme koje smo ponekad i sami izmišljali… Ili leti, s fenjerima od tikava, kad je cela ulica postajala jedna velika fantastična scena… A zatim, negde odmah posle rata na Rosuljama – a to je najlepši kraj mog rodnog Užica – među nama decom, pozorište je postalo velika moda. Scenu smo dobijali razapinjući konopac između jedne kajsije i direka od ograde, u dvorištu šumara Velizara Filipovića, kod koga smo stanovali. Bili smo sve, i pisci, i glumci, i publika. Tekstovi nisu postojali, izmišljala se kratka priča, a onda se na samoj sceni, na licu mesta, improvizovalo, dijalog se spontano odvijao. Trajalo je to dve do tri godine. I bilo zaboravljeno, kao svaka igra… Onda je došlo nekoliko sjajnih sezona užičkog pozorišta… Bio je to početak pedesetih godina, i mi smo u tom pozorištu, smeštenom u zgradi predratnog bioskopa ‘Luksor’, videli sve ono što na početku treba videti… Ko nije živeo u malom mestu nikada neće znati kolika je, i koliko je neprocenjiva, vrednost tih malih pozorišta… To što je ovaj grad otvorio Pozorište, značilo je da neko u njemu želi da se on otvori svetu i svetskoj kulturi. Taj neko je znao da to što pozornica, iz praktičnih razloga, mora da bude uzdignuta bar jedan metar iznad tla, znači da ona ne samo doslovno, nego i simbolički, i suštinski, predstavlja drugi i viši nivo u odnosu na nivo pijace i ulice, na kome se odvija naš svakodnevni život. Taj neko je možda znao i da je pozornica, u stvari, drvena raskrsnica na kojoj se ukrštaju različiti putevi i sudbine. I možda je znao da put, kojim nešto iz sveta može ovde da dođe, i kojim odavde može da se ode u svet, vodi preko te drvene raskrsnice. Preko te raskrsnice u Užice su stigli Skapeni, i Pometi, Tartifi i Žutilovi, stigle su Mirandoline i Petrunjele, Gospođe Vorn i Gospođe Živke ministarke, stigli su Šajloci i Kir-Janje, Buličovi i Glembajevi, Bopčinski i Dopčinski, Ujka Vanje i Stanoji Glavaši, Dezdemone i Koštane, revizori i malograđani, uobraženi bolesnici i rodoljupci, laže i paralaže, učene žene i pokondirene tikve, ožalošćene porodice i hvalisavi vojnici, mletački trgovci i seviljski berberi… Preko te drvene raskrsnice u Užice je počeo da stiže onaj čudesni glumački narod, kome je neizvesnost često jedina izvesnost, koji često nema sigurnost doma ni krova, ali koji je kod kuće svuda gde postoji pozorišna zavesa, i čiji su najsigurniji zidovi i bedemi pozorišne kulise….”
O zavičaju će kasnije reći: “Iako se država u kojoj živim stalno smanjuje, moj zavičaj je danas mnogo veći nego što je bio nekada. Zavičaj se ne poklapa sa državnim granicama.”
